ИНТЕРВЈУ: Александар Вуца: Животна прича умјетника

2
1445

Пјевач, композитор, текстописац и аранжер, Александар Вуца, фронтмен рок групе Атентат у разговору са Катером, нам је открио своје музичке почетке, вишеструко испресијецане ратним догађајима, настанак бенда Атентат и његову судбину у различитим друштвеним оквирима. Нама је било задовољство разговарати са Александром, а знамо да ћете и Ви уживати читајући наш интервју.

Како се код Вас јавила љубав према музици?

Љубав према музици се ваљда јавља у дјетињству. Ја сам одрастао уз Радио Сарајево. Нана која ме је чувала увијек је пуштала тај радио. Сјећам се да су на њему биле севдалинке, и бенд који се звао  Бијело Дугме. Потом се појавио Бриљантин, и већ брзо сам важио за врсног плесача.

Како из данашње перспективе изгледају ваши музички почеци у пријератном Сарајеву?

Они су били предугачки и исјечени великим историјским догађајима који су се дешавали око нас и у којима смо и сами учествовали.  Има ту драматургије која је некад добродошла, јер је и у биографији човјека некако хемингвејски имати неке такве догађаје. Али опет, са друге стране они те испрекидају до те мјере да ти више не знаш шта је заправо почетак, јер их је било више.

Почевши од демо фазе, кад смо нас 4 свирали као средњошколци под именом Сарајевски Атентат, свирали смо на свим тадашњим мјестима гдје се свирало. Једно од тих мјеста био је Стелекс који више не постоји, та зграда је физички срушена на Врбањи, затим у Цда, Дому Младих итд. Некако обиђеш све то, искалиш се, направиш прве демо снимке са 19 година. Недавно сам их слушао. За једног деветнаестогодишњака то је било озбиљно. На страну сад тај правац и то о чему смо ми пјевали, симпатично изгледа из ове перспективе, али има ту и неке енергије, неког знања и вјештине за те године и то је сјајно. Онда се дешава рат, па онда други почетак, трећи… Тако да има ту пуно драматургије.

Знамо да свирате мандолину и мандолу. Зашто сте се, поред гитаре, опредијелили баш за тај инструмент, нетипичан за наше крајеве?

Намјера је била продукцијски поједноставити ствари. Наше флаутисткиње је живот одводио (или враћао) негдје другдје и мало смо се уморили од тога. Размишљао сам који би то инструмент могао ја да свирам, а да покријем те теме и дошао сам до породице мандолина. Тада сам ступио у контакт са нашим професором Миром Митровићем. Он је сјајан свирач таквих инструмената. Требало ми је мало времена да похватам тај штим али сам брзо улетио у то. Искрено, ја сам заборавио кад сам свирао гитару, као гитару. Имам их наравно све, али ово су моји примарни инструменти. Мислим да чак и напредујем.

Каква сjећања носите из доба Вашег одрастања у Сарајеву? Да ли сте носталгични?

Па човјек је увијек носталгичан на своју младост. Сјећам се  приче кад су једну жену питали када јој је било најљепше у животу, и она је рекла у мају 1943., без обзира што је била окупација и сво зло које је прати, она никада више није имала 18. година и никада тако лијепа.

Наравно да има носталгије, ради се о времену и простору у коме су људи који говоре мојим језиком живјели достојанствено. Та историјска прилика је на жалост, прокоцкана. Бесповратно.

Како је настао Атентат? И због чега баш то име?

Атентат је настао 89. године. Имали смо бенд који се звао „Шала“. Вођа тог бенда је био Муки из Ерогених Зона, а свирали смо Ален и ја. Тај бенд се вртио мало па се распао, а онда је свако направио свој бенд па смо Ален и ја направили Сарајевски Атентат. Ја сам довео Беру, бубњара, а Ален је довео Дарка Кнежевића.

Зашто Сарајевски Атентат?  Не могу се тачно ни сјетити. Било нам је интересантно, и локално је, а и свјетско. Што би се рекло, свјетско, а наше.

На какве реакције публике сте наишли са Вашим првим албумом „Лет изнад лукавичјег гнијезда“, снимљеним 2001. године?

Наишли смо махом на позитивне реакције. Имали смо проблем, а нарочито са првим албумом, питање је било до кога је то уопште дошло. Имали смо ту несрећу, а увијек су нас пратиле несреће такве природе, да се издавачка кућа из Београда која је то објавила распала мјесец дана након објављивања албума, и испоставило се да су то неки момци који су били најјачи пирати у региону, па су хтјели то мало легализовати, па су их други провалили (други пирати) након чега су побјегли у Аустрију, тако да смо ми остали на неком леду. Албум никад није објављен у Босни и Херцеговини, него је срећа па се то негдје „испиратерисало“ па се могло негдје наћи овдје. Све је то на некаквом змају летјело, и знам да су људи до којих је то дошло реаговали позитивно. У том моменту уопште није постојала издавачка кућа у Босни и Херцеговини.

Већ сљедећи албум „Не пуцајте, мртав сам!“ је сниман за издавачку кућу МП БХТ, по наруџби, с обзиром да је та серија била јако популарна, нарочито музика. Ми смо били замољени да урадимо тај албум и урадили смо то са великим уживањем. То је једини пут у животу кад сам се осјећао као звијезда, у продукцијском смислу. Добијали би све што би тражили. У тим оквирима, он је објављен како треба, иако није био рокенрол, био је потпуно друга прича.

Како је дошло до сарадње између вас и Звонимира Ђукића – Ђулета из групе Ван Гог?

Промотивни конерт нашег првог албума је оржан у Казнено поправном заводу гдје смо упознали људе интересантних судбина. Један од њих је извршио крвни деликт над женом коју је бескрајно волио а која је била бескрајно невјерна. У стварности, чини се као потпуо миран и добронамјеран старији човијек. То ме је инспирасало да напишем пјесму  „Прерано за отров прекасно за лијек“.  Танка линија између два лица, двије наизглед исте а опет, различите боје гласа.. као што је случај са мојом и Ђулетовом бојом гласа. На том албуму је свирало још много сјајних музичара али је некако, звоно остало на Звонимиру.

Све више музичара данас се одлучује за соло каријеру, да ли мислите је то разлог све мањег броја квалитетних бендова? У врхунцу популарности Атентата, да ли сте и ви размишљали о соло каријери?

Ја никад нисам размишљао о томе. Вјероватно сам имао срећу да увијек свирам са бољим од себе, тако да би ми такво што била медвјеђа услуга.

Како гледате на могућности које имају данашњи бендови (youtube, лакши маркеринг…)?

Потпуно је ново вријеме. Не само из мојих почетака, већ чини ми се од изласка нашег посљедњег албума, то су биле посљедње године када се радило још увијек „по старински“, мислим на оно кад снимиш албум у некаквом студију (наравно било је ту дигитале) па онда промоција, па новине па телевизија итд. Већ послије тога, а бојим се да већ и у то вријеме, дошао је нови талас youtub-a и тих ствари. Да ли су предност или не, требало би пуно времена да о томе причам. Предност јесте јер свако може добити шансу,  али се онда поставља филозофско питање да ли свако треба да добије шансу?  Треба наравно, али обично за једном туном плива пет ајкула – теже је наћи оно што је добро.

Да ли је данашња музичка сцена дотакла дно? Слажете ли се са изјавом Рамба Амадеуса да је турбо-фолк „култура“ најбоља слика данашњег друштва?

Увијек када дотакнемо дно, испостави се да има још нешто испод. Не само везано за музику, мислим на генерално све. Београдски новинар Александар Жикић, написао је рецензију нашег последњег албума за Блиц гдје је рекао да публику групе Атентат треба тражити међу интелигентним људима различитих доби којима је данашњи мејнстрим искрено одвратан а немају живаца за андерграунд. Мени је данашњи мејнстрим заиста искрено одвратан, а немам живаца за андерграунд.

Готово је немогуће балансирати између те двије зараћене стране, које су присутне у свему, и у друштву, у политици, па тако и у музици. То је као залагати се за отворено друштво, а поштовани властиту државотворност. Ви не можете наћи три човјека који имају такав политички програм. Или си дворски патуљак либералног капитализма или си ултра десничар.

Искрено, ја и не познајем данашњу сцену. Да ме питате о овом или оном, у већини случајева не бих знао о коме се ту ради.

Турбофолк опет, има све елементе побуне. Оно што је некада имао рокенрол, то данас има турбо-фолк. Рецимо у Сплиту, у Задру, у срединама које то декларативно не подносе и зову цајкама, таква музика тотално пролази. Јер што више забрањујеш, то је популарније. То не можеш видјети ни на једној телевизији тамо, а сви концерти су распродани.

По вашем мишљењу каква је будућност рокенрола на нашим просторима и да ли се данас, од њега може живјети?

Па, сви говоримо о животу, али од нечега се мора и умријети. Од рокенрола се може умријети. Ја данашњи рокенрол уопште не познајем, и мислим да он практично и не постоји. Нажалост, иако ја не бих волио да је тако. Појављују се неке друге форме и то веома добре. Да ли се неком свиђа или не то је друга ствар. Имате данас ту етно музику, која је провучена кроз џез воду. Имате то и у Босни и Херцеговини што је интересантно, пар озбиљних пројеката. Кад кажем озбиљни пројекти, не мислим само да се скупи 5 људи који сјајно свирају и имају сјајну опрему, него и то да је визуелно и продуцентски то упраковано и да функционише. У свим тим пројектима ја не видим да ту има неког рокенрола. Чак и у бендовима који највише свирају те варијанте, све мање има рокенрола.

Да ли ваши фанови могу очекивати у будућности повратак Атентата на музичку сцену?

Па не знам шта бих вам рекао, инструментал и датив.

2 коментара

  1. Neki dan u spasovdanskoj ulici na njihovom koncertu izostala je podrska ljubitelja RnR muzike. Realno organizacija je bila super i “Atentant” je bio predobar, ali ljudi moraju da se ustanu iz fotelje…ljudi nema vas, ako necete vi ko hoce?

  2. Хвала Катери за одабир саговорника и Вуци за искрене одговоре. Ипак, инфраструктура на ужем простору и егзистенцијализам уопште у датом музичком правцу стоје као препреке, па без тих тема не знам колико разговор држи воду..

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име