ИНТЕРВЈУ: доц. др Дарко Ковачевић

0
1825

Част је имати саговорника попут Дарка Ковачевића, доктора књижевноисторијских и лингвистичких наука који осим рада на факултету своје вријеме проводи бавећи се фотографијом, свирањем гитаре, пишући и читајући. Разговарали смо о бројним занимљивим темама, те ову причу дијелимо и са вама. Уживајте.

Реците нам нешто о свом образовању, као и то колико дуго сте запослени као професор енглеског језика и каква су ваша искуства у том смислу?

У смислу формалног образовања, завршио сам основне студије на Одсјеку за енглески језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и на Одсјеку за општу музичку педагогију на Музичкој академији на истом универзитету. Потом сам, такође на Филозофском факултету, магистрирао и докторирао, са радовима из области америчке књижевности те коначно, стицајем околности, докторирао по други пут, на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, овај пут са радом из области контрастивне лингвистике и анализе жанра.

Као професор енглеског језика сам почео радити 2001. године,  у Гимназији и средњој стручној школи у Источном Сарајеву, а на Универзитету у Источном Сарајеву сам запослен од 2003. године. Тренутно сам у звању доцента на Електротехничком факултету у Универзитета у Источном Сарајеву, а одређен број часова радим и у Школи за основно музичко образовање Источно Ново Сарајево, као наставник гитаре.

Искуства, у смислу рада у настави, су начелно добра и позитивна, а рад са студентима једно изузетно и дугорочно драгоцјено искуство. У данашње вријеме, захваљујући општој глобализацији и свеприсутности енглеског језика се некако, понекад чак и погрешно, подразумијева да тај језик сви знају, а томе су свој допринос свакако дали и масовно присуство разних видова странаца и међународних организација на овим просторима, развој савремених информационих технологија, свеопшта доступност интернетских садржаја и начелна присутност енглеског језика у медијима. Говорећи о студентима са којим радим поменута (прет)поставка, често, не одговара баш сасвим чињеничном стању, што дјелимично зависи и од приступа настави енглеског језика на нивоу основне и средње школе, али и од личних афинитета. Некоме страни језици једноставно иду, а некоме не. У цјелини, мислим да је мој посао добар и волим то што радим.

Шта бисте били да се нисте опредијелити да студирате енглески језик?

Како бих био потпуно искрен, рећи ћу да сам студиј енглеског језика уписао да не бих отишао у војску одмах након завршетка средње школе, те да попуним вријеме од годину дана, док сам спремао пријемни за Музичку академију. Међутим, наставио сам упоредо да студирам оба факултета и завршио их. Некад сам имао и новинарске и преводилачке амбиције, али новинарске никада нисам реализовао у образовном смислу, док се превођењем активно бавим, у мјери у којој ми то околности дозвољавају, омогућавају, али и намећу.

Из Ваше перспективе, колико  студенти  знају енглески језик и колико имају развијену свијест о значају познавања страних језика?

Свијест о неопходности познавања страних језика, нарочито енглеског, свакако постоји, али је често замућена већ поменутом предрасудом о свеопштем познавању енглеског језика заснованој на сталном вишеструком контакту са тим језиком у свакодневном животу и медијима. Способност доброг или солидног разумијевања језика путем слушања имају готово сви, а слично, мада у релативно мањој мјери, важи и за разумијевање прочитаних текстуалних цјелина. У домену способности усмене комуникације и излагања на енглеском језику постоје знатне осцилације, док највећи проблем представља писање. Под термином писање подразумијевам писање (релативно) дужих текстуалних цјелина и на том мјесту се студенти често некако губе. Мада, у вези са поменутим, усуђујем се рећи да је код нас, међу младим људима, култура писања, смисленог уобличавања и увезивања мисли и идеја генерално велики проблем и на матерњем језику, али то је већ субјективно становиште које излази из оквира постављеног питања.

Знамо за ваш умјетнички хоби – дигиталну фотографију. Од када се бавите фотографијом, када и како се појавило то интересовање?

Кад сам био релативно мали, негдје средином основне школе, добио сам од маме фотоапарат Берета, а потом сам, након рата, имао неколико такозваних апарата – „идиота“. Међутим, код аналогне фотографије ме је увијек прилично фрустрирало што до самог развијања слика никад не знаш колико их је реално „успјело“. Први дигитални фотоапарат сам добио 2004. године, а у  свијет „озбиљније“ фотографије сам ушао 2009. године, куповином DSLR фотографског aпарата.

Како ви доживљавате фотографију, шта она за вас представља? Имате ли интересовања и за видео?

Стање призора у јединици времена. За разлику од фотографије, видео ме није никада посебно привлачио јер је, некако, исправљив, није фиксиран на једну тачку у времену. Када се ипак бавим видеом, третирам га крајње неумјетнички, односно потпуно документаристички, као биљежење одређеног догађаја у коме су и покретна слика и звук од једнаког значаја. С друге стране фотографија је нешто што остаје залеђено, фиксирано, а тиме, на неки начин, и трајно, Наравно, треба бити поштен па рећи да дигитална фотографија пружа могућност да се направи огроман број фотографија па тек онда изабере најбоља или жељена, али коначни резултат ипак трајно осликава један тренутак. Моја фотографска интересовања су усмјерена првенствено на портретну фотографију, односно лице и његово представљање, затим на концертну фотографију и, у складу са могућностима и опремом, макро фотографију. Коначно, ту су и пејзажна и архитектурна фотографија. Много волим да фотографишем градска окружења, грађевине и свакодневни живот.

Осим фотографије познато нам је и да сте креатор, уредник и један од аутора на интернет магазину magare.info. Можете ли нам рећи нешто више о томе како сте дошли на идеју да покренете такав сајт?

Волим да пишем, било да су у питању осврти на свакодневне животне ситуације, прикази књига, филмова или музичких издања, или обично терсање на дневном нивоу. Такође, логично, волим и да читам, наравно не само књиге, него и часописе и стрипове. Е сад, ако одете на било коју трафику, уочићете да је култура часописа, као скупова ауторских текстова на одређене теме, готово нестала, или нестаје. С друге стране, свакодневним (регионалним) интернетом доминирају портали на којима је највећи дио садржаја заснован на дневним збивањима. Оног тренутка кад сам одлучио да пишем, доживљавајући (властито) писање као одређени вид активизма, дјеловања, дошао сам на идеју да себи направим интернет часопис у форми сајта, те да покушам окупити екипу креативних аутора која ће на том сајту објављивати своје ауторске писане творевине. Закупио сам домен, на основу основног познавања рада на рачунару које имам креирао сам сајт и то је било то. Називу сајта кумовала је Гоца, моја супруга, и идеално се, кроз скуп особина које се обично, конвенционално, приписују магарцима, уклопио у идеју ауторске слободе, самосталности и тврдоглавости. Не знам колико ће сам сајт опстати, ја пишем кад имам инспирацију и слободно вријеме и, на велику жалост, то чиним углавном кад ме нешто испровоцира или погоди. Ријетко се натјерам да пишем о нечему лијепом. Слично је и са другим ауторима који објављују на сајту.  Моја иницијална идеја је била да се око сајта magare.info окупи група креативних људи који ће, периодично, на добровољној бази и у складу са властитим интересовањима, писати своје текстове и слати их на објављивање. Нажалост, та концепција се, до сада, показала као тешко одржива. Људи се често уплаше када добију понуду и слободу да напишу нешто што је дуже од поруке или статуса или коментара на фејсбуку, нешто што ће оставити траг. Мислим да је и ту проблем у, већ поменутој, озбиљно нарушеној култури писања.

Да ли имате још неки хоби или интересовање осим фотографије? Како проводите слободно вријеме?

Одговор на ово питање је у домену сасвим класичних активности. Прије свега, када временске прилике то допуштају, возим бицикл, и то је једна од активности која ми веома много значи. Увијек нешто читам, понекад, и по потреби, пишем, наиђу периоди када активно вјежбам гитару, повремено уговорим неко фотографисање, када то прилике допуштају путујем…. Слободно вријеме начелно проводим са супругом Гоцом и мачком Цицијем. Има периода када код куће не радим ништа креативније од гледања серија на ТВ-у. Све зависи од тренутног стања, расположења, егзистенцијалним потребама условљених обавеза и годишњег доба.

Када поменете читање, бојим се да код нас то више не спада у класичан вид провођења слободног времена. Шта мислите о томе?

Постоје и даље људи која читају, колико год да су у мањини. Усуђујем се рећи да је култура читања код нас на извјестан начин убијена лектиром која се обрађује током основног и средњег образовања. Сматрам да листа књига које се, као обавезне, читају и анализирају у основним и средњим школама захтијева одређену дозу адаптације, ажурирања и осавремењивања.

Недавно сам разговарао са колегиницом која ради као професор српског језика и рекла ми је да су се неке ствари у одређеној мјери промијениле, у смислу књига које се обрађују у одређеном узрасту. Рецимо, узећу то као примјер, моја генерација је читала „Горски вијенац“ у другом разреду, „Декамерон“ у првом, психоделичну „Лелејску гору“ у четвртом, и нисмо били баш спремни за поимање и уочавање свих нијанси и слојева тих књижевних дјела, што је, врло лако могло довести до стварања одбојности према њима, а код некога у том узрасту та одбојност може лако прерасти у трајно, доживорно стање отпора према књигама.

Сматрам да се појединац, у тинејџерском узрасту, не може увести у књижевност само преко онога што је неким системом вредновања некад неко прогласио за добро и трајно вриједно, за „класик“ . Класици нипошто не би требали бити једини избор, већ би требало радити на развијању индивидуалних читалачких укуса и преференција. Пожељно би било у наставу уврстити и дјела из онога што се, често олако и потцјењивачки, назива белетристиком, и тако понудити (будућем) читаоцу шири избор и нове видике и могућности.

Још један проблем који озбиљно угрожава културу читања јесте и постојање огромног броја интерпретација, скраћених и поједностављених приказа књижевних дјела, које ефикасно омогућавају заобилажење (обавезе) њиховог читања. Друга крајност је и хиперпродукција различитих видова лако читљиве литературе написане са вишком комерцијалних и мањком умјетничких амбиција чији конзументи себе посматрају као „озбиљне“ читаоце, не бивајући свјесни ускости литерарних и жанровских токова којима се крећу, негдје између екстремизованих трилера и хорора, примитивног наративног осликавања порнографије и садомазохизма, љубавних прича уклопљених у модусе и бизарности савременог начина живота, безбројних прича о трагедијама и знаним и незнаним болестима и литературе о самоспознаји.  Они који се опредијеле за конзумацију такве литературе као да из свијета класичне књижевности (форсиране и наметнуте од стране образовног система) настоје побјећи у бизарност и крајње екстреме, додјељујући им (потпуно незаслужену) естетску вриједност, и држе се уско уз њу, практично одбацујући све остало, што их, глобално гледано, ипак не чини читаоцима у ширем смислу те ријечи. Мислим, у домену читања треба све пробати, само тако се и може формирати неки критички или естетски суд, али никада не треба остати у оквиру само једног жанра или правца, нити властити скуп избора наметати као једину могућност и најбољу опцију.

Генерално, ко жели да чита наћи ће начин, а књижевност је толико богато и неисцпрно подручје да у њему свако може наћи свој пут и усмјерење.  Финансијске прилике, куповна моћ и начелни стандард у том смислу не могу послужити као изговор. Само се плашим да постепено нестаје свијест о потреби за читањем.

У каквом времену живимо? Какав је ваш поглед на данашњу ситуацију у граду у коме живите и радите?

Вријеме у коме живимо је толико турбулентно, вишесадржајно и непредвидиво, да би се о томе могло причати и разматрати данима. Рећи ћу само да то сматрам да се из данашњег начина живота и свих понуђених садржаја може извести много тога доброг и корисног, под условом да за тим постоји воља и жеља. Наравно, могућ је и супротни сценарио…

Што се тиче живота у Источном Сарајеву, то је мјесто у коме остварујем своју егзистенцију, које волим и сагледавам сасвим реално и објективно. Највећи недостаци које уочавам, и чијим одсуством се сматрам директно погођеним и ускраћеним, јесу из домена културног живота.

Источно Сарајево је универзитетски центар, са великом концентрацијом академских грађана и младих и способних људи, што је изузетно добро и позитивно, али се усуђујем рећи да су културне прилике на релативно лошем и практично занемарљивом нивоу. Ту су институције и појединци који се труде, улажу напор и вријеме, како у едукацију младих, тако и у реализацију културног живота (основна и средња музичка школа, Музичка академија и остали факултети, Културни центар, Матична библиотека…), али у свему томе некако не постоји систем, организовани и дугорочни план рада који би резултирао испланираним, осмишљеним и усаглашеним репертоаром културних дешавања распоређеним на читаву годину, а не само на неколико фестивала, концерата и спорадичних представа између којих често стоје блокови празнине. Недостатак таквог плана рада по аутоматизму утиче и на несталност и неинформисаност потенцијалних конзумената – публике. Култура је веома често сведена на event, на форму чији садржај је практично небитан.

С друге стране, проблем је и то што не постоји простор за музичка и културна дешавања већег и ширег обима, а велики број полузавршених или полуразрушених грађевина, иницијално намијењених за умјетничке, културне или спортске садржаје, која се може видјети широм Источног Сарајева (неке од њих су чак настале потпуно неоправданим рушењем сасвим употребљивих сценских простора), не говори у прилог могућности настанка неког таквог простора у скоријој будућности.

Било би истински пожељно да се покрене свеобухватна културна иницијатива, апсолутно лишена политичких, идеолошких и свих других супротстављања и интереса, уз укључивање свих оних који би имали жељу и потребу да своје знање, образовање, идеје и контакте ставе у функцију формирања и успостављања озбиљне, организоване и осмишљене шеме културних дешавања у Источном Сарајеву, али остаје питање само ко би имао моћ, ресурсе, ауторитет и финансијска средства да такву иницијативу покрене и спроведе у дјело, а док год се на њега н може дати одговор ова идеја (нажалост) остаје у домену идеалистичких маштарија.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име