ИНТЕРВЈУ: Ко је одговоран за избацивање нашег суграђанина Станка Поповца из његовог стана?

0
630

Станко Поповац је 1997. године добио стан од фирме Технички ремонтни завод у којој је у то вријеме био запослен. Међутим, 2012. године почињу његови проблеми, јер је та фирма, против њега покренула дисциплински поступак од стране тадашњег директора Техничког ремонтног завода. Наиме, директор је станове нелегално продао, иако је рачун Техничког ремонтног завода тада био блокиран и новац од продаје станова није ишао на рачуне Ремонта, него на неке друге.

Како се наш суграђанин Станко носио са недаћама које су га пратиле од тада, прочитајте у даљем тексту.

Ја сам Станко Поповац, рођен од оца Косте и мајке Томане у Раковици, у малом селу Рудник. Образовао сам се у граду Сарајеву, радио сам у предузећима у Сарајеву и у Хаџићима. Становао сам у Сарајеву, гдје сам имао једну гарсоњеру и може се рећи да сам прави Сарајлија, јер сам живио у њему и познавао све прилике које су се тамо дешавале. Завршио сам машински факултет и радио сам од 1975. до 1995. године у Техничком ремонтном заводу који ми је додијелио једну малу гарсоњеру у Сарајеву, у којој сам становао све до Дејтона, послије чега одлазим у Братунац.

У Братунац сам отишао јер сам добио обећање да ће ми тамо врло брзо ријешити стамбено питање, као кадровско питање, а иначе сам желио да останем на овом подручју. На основу тог обећања сам и отишао у Братунац. Они су заиста и испунили то обећање одмах 1997. године сам добио стан. Станови у датом моменту нису били завршени и нису имали употребну дозволу, али су додијељени као привремено рјешење. У том стану становао сам до 2012. године, а 2000. године сам отишао у редовну пензију.

Када почињу Ваши проблеми око стана?

Од 2012. године против мене се покреће дисциплински поступак од стране тадашњег директора Техничког ремонтног завода. Поступак је покренут како би зграде које је направио Технички ремонти завод, уз помоћ Завода за изградњу града Сарајева доказале да припадају Техничком ремонтрном заводу, те да их исти прода.

Технички ремонтни завод је те станове најприје продао, те нас је затим тужио, како би нас иселио из станова. Ти станови, ако су припадали Техничком ремонтном заводу, он их је требао продати преко тендера. Тендери никад нису расписани, јер бисмо се и ми јавили да откупимо те станове по закону о приватизацији станова. Имали бисмо привилегије да се цијена стана умањи по закону о стамбеним односима. То се продавцу није исплатило. Ја бих можда откупио тај стан за 7-10 хиљада КМ, али он је те станове продао трећим лицима и чак приватним предузећима.

Станови су нелегално продати и по другим основама. Рачун Техничког ремонтног завода је тада био блокиран и новац од продаје станова није ишао на рачуне Ремонта него је ишао на сасвим друге рачуне који су мени непознати, а не бих хтио овдје да уносим оне чаршијске приче рекла-казала.

Након што је подигнута тужба за моје исељење из стана, отишао сам на суд у Сребреницу и на тај суд сам донио сва своја документа, исправна, легална. Правник који је заступао Технички ремонтни завод, покушавао је на све могуће начине да оповргне та документа, чак је говорио да је Правилник по коме смо ми добили станове треба да буде усвојен на референдуму, и да не може бити документ једне војне поште, која је тада била у Братунцу, по основу којег се додјељују станови.

Суд у Сребреници је пресудио, по мом схватању, како је требало да пресуди. На ту пресуду, Технички ремонтни завод се жалио вишем суду у Бијељини.

На том суду теретили су ме да имам стан у Сарајеву. У Сарајеву сам добио једну малу гарсоњеру од 19 квадрата, и када је Технички ремонтни завод дијељивао станове, мене су позвали и рекли да ме сљедује по Правилнику двоипособан стан, а по кадровском питању трособан стан. Рекли су ми да, с обзиром на то да имам гарсоњеру у Сарајеву од 19 квадрата, да ће ми додијелити стан у Братунцу од 40 квадрата, и то када се сабере испада двоипособан стан, те ће га додијелити уколико је за мене то прихватљиво. Ја сам пристао на то.

Сва моја документа су послата суду у Бијељини. Ни један једини документ није узет у обзир на суду у Бијељини, а то се може видјети у пресуди. Пресуда је донешена на основу закона о напуштеној имовини, а ја никад нисам становао у напуштеној имовини. Пресуда у Бијељини је донешена таква да ја морам напустити стан и вратити га Техничком ремонтном заводу. У пресуди су навели да станови припадају Техничком ремонтном заводу. Доставио сам им документе од владе, гдје пише да ти станови припадају стамбеном фонду Републике Српске, а то су и без тог документа морали знати.

 

На такву неосновану пресуду, ми се жалимо врхновном суду у Бањалуци. Врхновни суд у Бањалуци донесе једну врло разумну пресуду и у њој је једна реченица у којој пише да је моје рјешење правоснажно и пуноважно и да се цијели поступак враћа то на поновно суђење у Сребреницу.

Суд у Сребреници донесе ваљану пресуду и Технички ремонтни завод се на ту пресуду поново жали суду у Бијељини. Бијељина, непоштујући пресуду врховног суда у Бањалуци, донесе опет пресуду, само како тај суд може да донесе, да ја немам право на тај стан и да је он у власништву Техничког ремонтног завода. На такву пресуду, ја се поново жалим врховном суду у Бањалуци указујући на то да његова пресуда треба да се поштује.

Врховни суд у Бањалуци ми врати информацију да је вриједност спора испод 50.000 КМ и да такви поступци нису у њиховој надлежности јер питање треба да рјешавају нижи судови. Ја сада немам коме да се обратим да се спроведе пресуда врховног суда у Бањалуци.

Сада се обраћам Уставном суду БиХ. Питам се, да ли је срамота правосуђа Репубике Српске и владе Републике Српске да овај спор не могу ријешити, него се ја морам жалити некоме другоме ван Републике Српске? Вјерујте да ме овај спор довео на просјачки штап. Шта радити даље? Шта ако и Уставни суд у Сарајеву донесе пресуду која није ваљана? Једино ми остаје Стразбург. Да ли је срамота ове наше државе, каква је, таква је, да ја морам правну заштиту тражити ван ње? Ако није срамота правосуђа Републике Српске и владе Републике Српске, није ни моја. Ја ћу заштиту тражити док ме не убиједе да нисам у праву.

 

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име