ИНТЕРВЈУ: Срђан Салат – млади умјетник, дизајнер и илустратор

0
830

Срђан Салат је млади умјетник из Источног Сарајева који је одувијек знао да је цртање његов животни позив. Сликањем и осликавањем зидова се бави од дјетињства. У средњој школи је због музике почео са цртањем графита, а кроз то је дошло занимање за графички дизајн и продукт дизајн. Срђан је апсолвент на Ликовној академији у Требињу, одсјек графички дизајн.

Уживали смо у разговору са Срђаном, а надамо се да ћете и ви уживати читајући наш интервју.

Можеш ли нам, прије свега, рећи шта је то графички дизајн и колики је његов значај данас?

Графички дизајн је, укратко речено, вјештина комбиновања текста и слика у штампаним медијима. Графички дизајн је у основи било који визуелни медиј који има циљ да изрази комуникацију. Користећи слике, графику и текст дизајнери креирају причу или шаљу поруку која ће привући потенцијалне кориснике. Нема сваки графички дизајн за циљ да буде лијеп, али сваки треба да изазове реакције, било да су позитивне или негативне, привлачне или одбијајуће за кориснике. То је  у суштини средство за комуникацију, јединствен и упечатљив начин да се дође до корисника.

Знамо да студираш на Ликовној академији у Требињу. Како си одлучио да баш графички дизајн буде занимање за тебе? Да ли је био преломни тренутак или си одувијек знао да је то твој „животни позив“?

Одувијек сам знао да ми је цртање животни позив. Почео сам да цртам и прије основне школе, обично је то било код баке на селу гдје сам цртао животиње. Сјећам се када сам кренуо у први разред, првог дана нам је учитељица задала да нацртамо рад, и када сам га донио сљедећег дана, учитељица је позвала родитеље како би им рекла да они не треба да цртају за мене, међутим они су, наравно, рекли да немају ништа с тим. Учитељица је, уочивши мој таленат за цртање, почела то и да форсира. Тако сам почео да цртам и неке плакате, и генерално ствари за основну школу. Већ у петом и шестом разреду, када смо добили техничко, почео сам да цртам и дизајнирам аутомобиле. Био сам опсједнут тиме. Основну и средњу школу сам провео у посљедњој клупи цртајући. Накод завршене средње школе, планирао сам да упишем продукт дизајн у Сарајеву, међутим, због велике конкуренције, нисам упао међу првих 10. Рачунао сам да ћу се те године спремати и учити за пријемни, али сасвим случајно, на позив кума и информацији о ванредном пријемном на факултету у Требињу, без проблема сам се уписао и остао тамо. Имао сам јако добре професоре који су долазили из Новог Сада и Београда и радили са мном. Стекао сам велико искуство, које опет није довољно, јер када се изађе са Академије и сусретне са стварним пословима, тек тада почиње сналажење у датом моменту.

Поред графичког дизајна, бавиш се цртањем илустрација и мурала. Можеш ли нам рећи нешто више о томе?

Тиме се бавим све вријеме. Тренутно цртам разне ствари. Претежно то нису комерцијалне ствари, рецимо су слични мотивима за тетовирање. Недавно сам набавио и дигиталну таблу за цртање, и већином радим радове дигитално. Мада, не бјежим ни од традиционалних техника. Што се тиче сликања, највише волим сликање на дрвету, јер дрво има своју текстуру.

Што се тиче мурала, док сам био у средњој школи, више сам времена посвјећивао томе. Недавно сам радио мурал у кафићу „East Pub“, овдје у Лукавици. У питању је шума, психоделична шума са нијансама сиве и црне боје. Прошле године сам се пријавио на конференцију сајта „Behance“ у Бањалуци и у категорији графичких дизајнера освојио сам прво мјесто, а у генералном пласману био сам други. Преко познанства са архитектом Лазаром Станишљевићем, из Lu arhitectsa, са те конференције сам добио посао у Бањалуци, тј. радио сам мурал у кафићу „Кадар“. Мурал је урађен у doodle стилу, који предтсавља скуп више неповезаних мањих слика које сам ја повезивао у причу и једну цјелину. То ми је била добра препорука за даље послове у Бањалуци.

Какво је твоје досадашње искуство? На којим пројектима си до сада радио?

Од 2012. године сам радио за издавачку кућу српске православне цркве „Светигора“. Радио сам манастире Немањића, светитеље из лозе Немањића, 5-6 монографија укључујући и монографију  Цетињског манастира, која је на београдском сајму књигу освојила награду за најбољи дизајн, радио сам пар издања часописа Ћирилко, такође Буквар који је био један од занимљивијих пројеката. Ови послови су ми дали велико искуство и много су допријенијели томе да још више заволим овај посао.

Можеш ли да нам опишеш неки пројекат, од идеје до реализације? Која средства користиш и да ли је за тај посао довољно само познавање рада у рачунарским програмима?

Узећу за примјер монографију и логотипе. Монографија се ради тако што се припреми текстуални дио и фотографије, а улога графичког дизајнера је да на најбољи могући начин комбинује текст и фотографије, како би издање било што ефектније и што интересантније за широке народне масе. Након тога се ради приједлог корица и уколико све буде како треба, шаљемо на штампу.

Што се тиче логотипа, ја претежно радим скице најприје оловком, а касније их преносим у дигиталну форму. Уколико се ради брендирање неког производа, логотип је основни елемент од којег се полази, након чега се раде визит карте, и све остало.

Како изгледа данашња дизајнерска сцена у БиХ? Да ли постоје организована удружења у којима се размјењују идеје и искуства? Да ли се може живјети од тог посла?

Искрено речено, нисам се много кретао међу таквим удружењима. Оно што могу рећи, јер сам био дио тога, јесте пројекат Smart Office у Бањалуци. То је колектив којег чине појединци различитих интересовања и вјештина, који из smart offica раде за различите компаније и на различитим пројектима. У суштини, колектив креативних људи из различитих сфера у којима се може размијенити искуство и сазнати много корисних информација.

Водећи се искуством једног од најпознатијих наших дизајнера, Мирка Илића, који је почео да упознаје људе на начин што чује да негдје постоји неки дизајнер, пронађе га, покуца на врата и представи се,  и ја сам од недавно кренуо „тим путем“ и почео да упознајем људе из овог посла, и имао сам среће. Много је важно што међу оствареним људима у овој професији нема сујете и сви врло радо дијеле своја сазнања и искуства. И сам сам спреман, уколико се појави неко млађи, са мање искуства да му, без икакве накнаде, подијелим своја искуства.

Да ли се може живјети од овог посла? Може, само треба почети на вријеме и истаћи се неким послом. Уколико се човјеку испостави прилика да уради неки пројекат, треба дати све од себе јер ће се на основу тога добијати и наредни, можда већи послови. Тако човјек сам постаје своја реклама. На тај начин и ја функционишем, јер радим за себе и градим од свог имена, свој бренд.

Гдје себе видиш у будућности?

Треба поставити велике циљеве, које можда и не можеш остварити, али читав живот тежиш ка њима. Мој циљ је да направим студио за графички дизајн, да будем препознатљив и да већи послови не могу проћи мимо мене. Велика је конкуренција изградити име у свијету графичког дизајна, али идем ка томе. Ово је још увијек пионирска професија, не може се човјек енормно обогатити. Кад кажем пионирска професија, мислим да не постоји довољно развијена свијест о томе да графички дизајн постоји, и о његовом значају. Графички дизајн продаје производ, игра огромну улогу у маркетингу, без обзира на квалитет производа или услуге којом се неко бави. Мислим да се свијест полако подиже о томе, и да људи који имају новац препознају значај и улажу дио средстава у брендирање, тако да вјерујем да идемо напријед и да ће се временом стварати све већа потреба за овим послом.

Да ли се бавиш још неким активностима поред дизајна? Како проводиш слободно вријеме?

Бавим се различитим активностима. Једна од њих је вожња бицикла. Обожавам да возим. Поред вожње, једна од идеја о којој размишаљaм са пријатељем јесте прикупљање старих дијелова бицикала и склапање и прављење нових. Идеја је да направимо и своју марку и под тим именом да састављамо нова бицикла, у смислу да им дајемо свој дизајнерски печат.

Шта је по твом мишљењу потребно дизајнеру за успјех у овој професији? Да ли би савјетовао младим људима да крену у овом правцу?

Мислим да су упорност и рад кључни за овај посао. Треба се трудити максимално, и овај посао треба да буде начин живота. То је виђење из мог угла. Треба цртати, радити, посветити се томе и максимално се дати, и тек онда човјек може очекивати успјехе и резултате. То што радиш, треба да радиш најбоље што можеш. Савјетовао бих младе који се виде у овом послу, а који су упорни и имају жеље да се баве тиме. Постоје и они који мисле да све програм може да заврши. Програм не може ништа док ти не сједнеш, не смислиш, не направиш скице, које ћеш задати програму. Не може се човјек у овом послу претјерано обогатити, тако да они који размишљају у том правцу, треба одмах да одустану.

Као што сам поменуо, ово је још увијек пионирски посао и биће на овим простора сигурно још неко вријеме, али треба радити и трудити се, а средина ће обратити више пажње на нас када се појави више људи и створи већа конкуренција.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име