ИНТЕРВЈУ: Војислав Војо Чаркић – Легендарни прота Војо

1
2776

Војислав Војо Чаркић, у народу познат као Поп Жућо, је пензионисани свештеник Српске православне цркве, свештеник који је Одбрамбено-отаџбински рат провео на првој линији, као једини војни свештеник Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. У колективном сјећању сарајевских Срба, али и многих других, заузео је неизбрисиво мјесто као војни свештеник у униформи, са крстићем на вуненој капи. У рату је носио чин мајора, а послије њега озваничен је као потпуковник. Од 1995. године живи у насељу Миљевићи, у општини Источно Ново Сарајево и нема тог становника Источног Сарајева који не зна или није чуо за попа Жућу.

Провели смо дивно јутро са протом Војом, а о чему смо то причали, прочитајте у Катерином новом интервјуу.

Можете ли нам, за почетак, рећи нешто о себи. Шта вас је навело да кренете у свештеничку службу?

Рођен сам у првој половни прошлог вијека, 1937. године. Сарајлија сам, рођен изнад Башчаршије. Школовао сам се у Сарајеву, гдје сам завршио прву нижу гимназију. Након гимназије уписао сам богословију, која је тада трајала 5 година у Призрену. Богословију сам завршио 1958. године и ове године је 60 године матуре, а никад се нисмо састали. Године 1958. сам отишао на студије теологије у Београд, које сам завршио 1963. године. У Београду сам студирао још поред теологије славистику и археологију. Радио сам на патријаршијском двору 3 године и као студент, и као дипломац. Ми свештеници, прије брака, морамо се рукоположити. Оженио сам се 1964. године и отишао сам у Високо. У Високом сам био 10 година и 1974. сам дошао на парохију Ново Сарајево, у цркву Светог Преображења. Ту сам службовао до рата.

Каква Вас сјећања вежу за ратно Сарајево?

Године 1992. свако је отишао у своју војску. Чим сам прешао Миљацку, нашао се на другој страни парохије. У војсци су били сви моји парохијани. Грбавицу су бранила три батаљона, а Сарајево је била највећа војна сила, преко 70.000 било је, што муслимана, што Хрвата. Ми смо били шака јада. Ја сам био војник, и не кријем. Био сам у саставу јединице која је бранила Грбавицу. Грбавица је била непробојна. Жртава је било много.

Знајући шта се дешавало дјелимично у првом, а и у другом свјетском рату, нисам мислио да ћу и ја сахрањивати дјецу у овом отаџбинском рату, али десило се и то.

Тог кобног 16. марта 1996. године, заједно са око 5.000 становника Грбавице изашли сте из Сарајева носећи крст. Можете ли се присјетити тог дана?

Присјећам се тога дана као да је било јуче. Емоције ме вежу за тај дан. Ја сам био иницијатор те војне литије. Звоно је звонило мртвачки. Иза звона, носили су крст, која су два патријарха освјештала, патријарх српски Павле и цијеле Русије Алексеј. То је било званично напуштање Грбавице. Причали су ми Французи да су по улицама шетали само пси. Грбавица је била мртва.

Ми смо дошли овдје, у Миљевиће. Ту сам добио кућу, да станујем и да направим капелу. Становао сам ту 3-4 године и она сам започео да правим своју кућу, а и цркву и парохијски дом.

Црква Светог Георгија у Миљевићима је копија Старе православне цркве на Башчаршији. Да ли то симболично представља да Срби настављају да живе у Сарајеву?

Послије рата сам размишљао о томе, какву цркву да правимо, који стил. Пара није било. Пошто сам служио у Високом, сјетио сма се старе цркве Башчаршије, а Височка црква је архитектонски слична оној на Башчаршији. Тако је настала ова црква, која је заправо стара црква са извјесним архитектонским измјенама. Матица од старе цркве, по причању данашњег митрополита Хризостома, је у старом видиковцу, у Солуну.

Истина је, Срби су старосједиоци Сарајева. Стара црква је најстарије црквиште у цијелој Босни, и важна је, не само за Сарајево, него и за цијелу Босну. Археолошка ископавања нису никада обављена, али знам када су била нека истраживања, установљено је да она нема темеља.

Ја сам био први свештеник овдје. Овај простор ме веже и за гробље. Сви који су погинули, то су били моји парохијани. Морам се осврнути и на Русе који су дошли, били су млади, храбри и вични оружју. Већина њих је ратовала у Афганистану, било је то опако ратиште. Руса није било много, у одреду их је било 15, или 20. То је кап у чаши воде, али су дошли, помогли су и ту су им кости остале. Сваке друге године њихове мајке долазе овдје на гробље. Српска држава се одужила, сахранили су момке са споменицима, крстовима.

Баш у току рата, набавио сам слику солунског гробља, и тражио сам да се израде крстове налик на солунске, тако да је ово једино гробље са солунским крстовима.

Колико је српска црква била значајна за очување српског народа кроз историју?

Српска црква је главни стожер дијаспоре. Многи погрешно мисле да је између два рата српска црква била доминантна. Међутим није, ја могу рећи да је католичка црква доминирала. Нема јасног историјског прегледа. У периоду прије првог свјетског рата, Југославија је потписала Конкордат, што је прогутало српског патријарха Варнаву.

Српска свијест се морала се очувати у току 50 година. Многе ствари су се свјесно заташкавале. Неки од примјера су Стари Брод на Дрини, рецимо, за којег се није знало. Дијана Будисављевић,  аустријка, дивна жена, тек је прије 3-4 године изашла из сјенке. Није се знало уопште да је она из Јасеновца спасила око 15.000 дјеце, не смао српске, већ и јеврејске, ромске.

Историчари имају много посла, али морају писати објективно. Ми смо мали народ, слободан народ, али у два свјетска рата, учинили смо много.

Ми имамо, и имали смо велике духовнике. На челу се блажено почивши Николај Велимировић, један свјетски духовник, имали смо патријарха Павла, свет човјек је био и док је ходао по земљи. Свети Сава је био и духовник и политичар и све вријеме док је био жив, све се око њега окетало. Ми смо у средњем вијеку били изнад запада, изнад њихових култура, јер смо били под утицајем Византије, то не смијемо заборавити. Византија је била православна, цивилизована земља. Тек са крсташким ратовима, запад се пољуљао, колико је било штете, толико је било и користи.

Како би, по Вама, обични вјерници требало да допринесу бољитку саме Цркве? Како да се то више укључе?

Ми смо из рата изаши, нико пара није имао. Ово насеље има цркву, има асфалт, воду, струју, комуналије. Што се тиче парохије, морају године да прођу, да се људи упознају, да се навикну једни на друге. Послије рата, економска ситуација је била врло лоша, али боља него данас. Вријеме треба да прође, вријеме чини, вријеме лијечи. Српски народ је опстао кроз вијекове. Од турскога вакта, преко аустроугарског. Било је кратко затишје између два свјетска рата. Други свјетски рат, онда комунизам, за нас Србе је био погубан. Епицентар атеизма, био је на српској земљи.

Ја сам оптимиста, мислим да ће фуртутма око нас проћи, и да ћемо опстати, а да ћемо видјети ко су нам пријатељи. То је најважније, ко су нам пријатељи. Што се тиче запада, нарочито Енглеза, они би жељели да ми Срби нестанемо са Балкана, тако да памет у главу.

Који су, по Вашем мишљењу, највећи проблеми савременог друштва?

Што се тиче омладине, највећи проблем је дрога. Она влада свијетом. Хвала Богу, код нас ту и тамо, полиција ради свој посао, али то је профитабилни бизнис у који су саме државе укључене да би водили ратове. Огроман новац се окреће.

Што се тиче нас Срба, тражи се посао, запослење, радна мјеста, али многи Бога моле да не раде. Ја мислим и то је из прошлога времена, социјализам је створио нерад. Увјерио сам се када сам причао са једним американцем, он се зачудио када је видио викендашко насеље, није могао да вјерујем да је толики стандард био, већи него у Америци.

Проблем нас Срба је нерад. Ови чарапани у Србији, они и на крсну славу раде.

Која би била Ваша порука нашим читаоцима за крај овог разговора?

Више морала и више рада, и више пута да се дође у цркву, а не три – четири пута годишње. Моје мишљење, и као човјека и као свештеника, црквеност је врло важна у култури једног народа.

Враћањем вјери, уједно се враћамо и нацији, а у поседње вријеме се много ради на томе и то није само декларативно.

1 коментар

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име