Како се калила економија? (III дио)

0
377

Велика раскрница

Као што смо видјели Адам Смит је прилично убједљиво обајснио да све земље могу имати користи од међународне трговине ако се специјализују у произвидњи онога у чему су најбоље. Међутим, за либерале тога доба то је био колико значајан толико и опасан закључак. Наиме, он је сугерисао да се земље, које немају апсолутну предност у производњи било чега (таквих је било и увијек ће их бити већина), и не требају укључивати у међународну трговину. То је било супротно тежњама Британије да се отвори ка свијету, али и да се друге земље отворе за Британске произвиде. У тим околностима на сцену је ступио генијални Дејвид Рикардо са својом теоријом компаративних предности, вјероватно највећим појединачним помаком у историји теорије међународне трговине.

Рикардо је показао оно што је на први поглед тешко уочити – да све земље могу да имају користи од међународне трговине, чак и оне које немају апсолутну предност у производњи било чега.

Како је ово могуће?

Можда најчешће кориштен примјер на коме је лако уочити правац Рикардовог размишљања је онај о младом и спретном адвокату и старијој и не тако спретној секретарици. Тако, замислимо да имамо врло успјешног адвоката, чије су услоге врло тражене. Он за сат свог рада као адвокат може да заради 100 € и има довољно клијената да попуни цјелокупан осмочасовни радни дан. С друге стране, од свог оца (пензионисаног адвоката) је наслиједио старију госпођу секретарицу коју плаћа 10 € по радном сату иако она доста споро обавља свој посао. Заправо, обавља га тако споро да адвокат може за један сат да откуца оно за шта је њој потребно два сата. У тим околностима, шта би адвокат требао да уради? Да отпусти секретарицу те да нпр. 6 сати дневно ради као адвокат, а 2 да посвети куцању или да задржи секретарицу, ради 8 сати двевно као адвокат и плати 4 радна часа спорој секретарици да откуца оно што би могао и сам за 2 сата?

Дакле у првом случају адвокат ће зарадити 600 €, док ће у другом да заради 740 € (од 800 € које заради као адвокат, 40 € ће да плати секретарици за њена 4 радна часа).

Дакле Дејвид Рикардо екплицитно је сугерисао да све земље могу имати користи од укључивања у међународну размјену, те да земље које су супериорне у производњи свега треба ипак да дио производње препусте мање ефикасним земљама. Колико је Рикардо био значајан економиста види се и из тога што је теорија компаративних предности, уз различите модификације (Хеберлера, још раније Хекшеар и Олина) остала основно објашњење трговине на релацији развијене земље-земље у развоју све до дана данашњег.

Поред теорије компаративних предности најзначајнији допринос Рикарда економској теорији било је стављање питања расподјеле новостворене вриједности у фокус новосоноване науке. Према Пикетију (2015:22) ово је и основно питање којим се у XIX вијеку бавила економија. Самулесон, на скици на унутрашњом омоту корица свог чувеног уџбеника „Економија“ представља Рикардов рад, као кључни момент у којме се економска наука раздјелила у два прваца од којих је сваки почео засебно да се развија. Један правац је довео до појаве социјализма и комунизма, а други је класична школа која предствља „кичму“ развоја капитализма. Тако се за најистакнутијег Рикардовог интелектуалног насљедника на пољу питања расподјеле новостворене вриједности сматра Карл Макрс док, су његови насљедници „главне линије“ развоја економске мисли Џун Стујарт Мил (John Stuart Mill), а затим и Леон Варлас (Leon Warlas), Алфред Маршал (Alfred Marshall) и Ирвинг Фишер (Irving Fisher).

Дејвид Рикардо (19.4.1772 – 11.9.1823)

Дејвид Рикардо је рођен у Лондону у богатој јеврејској породици која се свега пар година раније доселила из Португала. Отац му је био берзански брокер и шпекулант који је поред Дејвида имао још шеснаесторо дијеце. За разлику од својих предходника (Хјума и Смита) који су као тинејџери добијали прилику да студирају на престижним факултетима, Дејвид је са 14 година почео са оцем да ради на Лондонској берзи. Посао са оцем на берзи му је ишао јако добро, али је дошло до прекида њихових односа када је Дејвид, са свега 21 годину побјегао од породице са женом по имену Присила Ен Виклинсон (Присилом Ен Вилкинсон) и прешао на хришћанство.

Ипак, и након раскида односа са оцем наставио је да ради на берзи у име великих банака, али и у своје име, као шпекулант. Овај посао му је ишао тако добро од руке да је за свега пар година стекао право богатсво. Иако је наставио да ради на берзи све до 1816. Када се са свега 42 године пензионисао, рано зарађено богатство му је омогућило да се почне бавити изучавањем економије као науке, али и књижевношћу, математиком, геологијом и хемијом. Заправо, преломни тренутак за њега (и економску науку тог доба) наступа 1799. Године када је прочитао Смитово „Богатство народа“ и остао дубоко импресиониран овим дијелом. Наредних десет година Рикардо се бавио истраживањем економије све док се 1809. није усудио да објави серију чланака коју је већ 1810. године преточио у свој књижевни првенац – Висока цијена злата, доказ о депресресирању банкнота (The High Price of Bullion, a Proof of the Depreciation of Bank Notes). Већ са овом књигом је скренуо пажњу јавности на себе, будући да је ушао у сукоб са тадашњим Гувернером Централне банке Енглеске по питању узрока инфлације у земљи. На крају је Британски парламент формирао комисију која је потврдила Рикардове ставове и наложила централној банци Енглеске да промијени своју политику.

Рикардо након тога више није могао да остане изван кључних тема Британског друштва. Након што је Британски парламент 1815. године донио „Кукурузни закон“ (Corn Low) са намјером да онемогући увоз страних житарица на Британско тржиште, Рикардо је написао свој чувени рад Есеј о утицају ниских цијена кукуруза на профите и капитал (Essay on the Influence of a Low Price of Corn on the Profits of Stock) којим се ставио на чело покрета за укидање овога закона, а вријеме ће показати да ће овај покрет у потпуности преобразити Британско друштво и разумијевање економије. Вјероватно најчуванији либерал данашњице Јигдиш Багвати (Jagdish Bhagwati) процес који је довео до укидања Кукурузног закона, а затим и до укидања свих увозних и извозних царина Британије назива „историјском транзицијом“ (Багвати, 1985: 18).

Године 1817. Рикардо објављује своје најзначајније дјело и једну од најутицајнијих књига у историји економске науке Принципе политичке економије и опорезивања (Principles of Political Economy and Taxation). У њему је поред теорије компаративних предности, изнио и читав низ других својих теорија које су предстваљале значајан помак у економској науци тог доба.

Године 1819. постаје члан Британског парламента (купује посланичко мјесто што је била уобичајна пракса тог доба), али се показало да брилијантни шпекулант и писац није тако добар говорник колико се од њега очекивало, мада је његова већ изграђена репутација најзначајнијег живог економисте давала његовим ставовима додатну тежину.

Умире млада 1823. У доби од 51 годину. Његова каријера теоријског економисте која је трајала мање од 15 година (1809-1823), учинила га је једним од најзначајнијих економсита свих времена.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Аутор: Марко Ђого

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име