КАТЕРА: Црква Илињача

0
919

Простор Сарајевског поља је током историје био мјесто сталног развоја људских заједница. Археолошким ископавањима је утврђено да је у римском периоду на овом простору било више насељених мјеста и цркава које су служиле за тадашње потребе локалног становништва. Једно од таквих мјеста је и Градина у Которцу у општини Источна Илиџа, за коју историчари претпостављају да је то управо Катера из Порфирогенитовог дјела “О управљању царством” (De administrando imperio). Постојање података о другим насељима из средњег вијека у жупи Врхбосна као и многих некропола стећака у близини самог Которца нам говори о интензивном културном и политичком животу из тог периода.

Локалитет Градац на Илињачи налази се у селу Горњи Которац, петнаестак километара јужно од Сарајева. Село Горњи Которац је смјештено на крајњем обронку масива Требевића, који припада брежуљкастом предјелу на југоисточном дијелу Сарајевског поља. Са југозапада је овај предио омеђен ријеком Жељезницом, а са сјевероистока  Касиндолским потоком. Неколико километара јужније Сарајевско поље, кроз чији крајњи рукавац меандрира ријека Жељезница, завршава се клисурама између Игмана, Бјелашнице и Трескавице на западу и Требевића и Јахорине на истоку.

Национални споменик чине: праисторијска градина, остаци бедема касноантичког утврђења и истовремене цркве, археолошки налази који се чувају у Земаљском музеју у Сарајеву и Музеју града Сарајева, те археолошки налази у земљи.

Према сазнањима проистеклим из истраживања на овом локалитету је била саграђена и црква Илињача на сјевероисточном дијелу платоа.Досадашњаистраживања су утврдила да је црква као и утврђење из касноантичког периода и претпоставља се да његова градња пада у вријеме владавине источноримског цара Јустинијана I (527-565.) дакле у доба још увијек јединствене хришћанске цркве.

Неких детаљнијих података о самој цркви и њеном историјату нема, што опет не мора да значи да се црква није интензивно користила током раног средњег вијека. Међутим, историја цркве у Босни до XI вијека је прилично замагљена због оскудности података. Иако је Босанска бискупија основана у 11. вијеку она није могла да ухвати дубље коријене због постојања паралелне црквене организације познате под називом Црква босанска. Да ли је свештенство Цркве босанске користило овај објекат за богослужење не знамо. Само име брда (Илињача) нас упућује на Светог Илију кога српски народ уврштава у тзв. “огњене свеце”, а у народним пјесмама му се даје епитет “Громовника”.Такође један од главних паганских богова међу прехришћанским Србима био је Перун, бог грома. Перунов кип је обично стајао на узвишењима и ту су му приношене жртве. Са продором хришћанства бог Перун је замјењен са Светим Илијом. Сама црква је оријентисана правцем запад-исток тј. улаз је позициониран на западу, а олтарски простор са апсидом на истоку. Ради се о једнобродној грађевини која је имала призидану јужну просторију.

Назив насеља Которац нас наводи на термин Катера који срећемо у Порфирогенитовом дјелу “О управљању царством” (De administrando imperio), а које нам говори да се у подручју Босне налазе градови Катера и Десник. Захваљујући истраживањима проф. Тибора Живковића данас знамо да је Порфирогенит пред собом имао старије изворе које је користио приликом писања свог дјела и да дате градове можемо да смјестимо у VIII или IX вијек.

Занимљиво је споменути,за позније периоде средњег вијека значајно, постојање некрополе мрамора испод самог брда Илињача. Нарочито се истиче један мрамор на коме је исклесан натпис који показује да је то гробно мјесто Богчина, сина кнеза Стипка Угарчића. Сам натпис је писао извјесни Угарак, а гробље се налази на локалитету Црнаћ. Кнез Стипко је своме сину надјенуо име Богчин, које је било карактеристично за травунски крај, могао је бити само какав травунски властелин. Из Травуније је преселио у Врхбосну када му је кнез Павле или један од његових синова дао у баштину село Которац. Име Црнаћ, којим се зове которачко мраморје, сјећа такође на један травунски крај. У Биховима у требињском крају има село Црнаћ, а мраморје у Которцу се управо налази на локалитету Црнаћ који је вјероватно добио име по некојпородици, која се ту сахрањивала на својојбаштинској земљи, а звала се Црнаћима. Вјероватно је да су кнез Стипко и Богчин од те породице. Презиме су опет вјероватно донијели из Травуније, гдје су већ од прије била у обичају стална породична презимена. Вјероватно је и име Угарчић донесено из Травуније.

Богчинова смрт пада у прву половину 15 вијека. Иако је умро млад, Богчин је био ожењен и имао је порода. Један његов син спомиње се у другој половини 15 вијека. Године 1435. Турци су освојили овај крај. Тада или нешто касније прешао је Богчинов син на ислам и назвао се Балабан. Њега спомиње Гази-Исабег1462. у својојвакуфнами, којом свом госту дарива многе непокретности у Сарајеву и у околини. Један даровани објекат био је један комплекс зиратне земље с обје стране потока Кошеве. Западна граница му је била неко хришћанско гробље, без сумње данашње старо православно и католичко гроблје измеђуВрбање и Мариндвора у Сарајеву. На југу је вакуфска земља граничила са земљом Балабана, сина Богчинова. Породица је стекла земље још на два мјеста, на ушћу потока Кошеве и у Требевићу.

Градац на Илињачи у Гроњем Которцу код Сарајева је уврштен на Привремену листу националних споменика, као споменик II категорије.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име