Манастир Добрун – рајски врт на земљи

0
1012

Дванаест километара од Вишеграда, уз магистрални пут ВишеградУжице издиже се велељепна задужбина српског жупана Прибила, смјештен  у живописном планинском крају на заравни испод литица Орлине у клисури ријеке Рзав, посвећен успењу Пресвете Богорорице, манастир Добрун вјековна је духовна оаза.

Манастир Добрун један је од најстаријих српских манастира. Припада митрополији Дабробосанској. Према историјској грађи, сматра се да је манастир основан 1340. године, за вријеме владавине цара Душана. Иако је у својој дугогодишњој историји много пута био скрнављен и од стране разних освајача рушен и похаран, на зидовима Добрунске светиње јасно се могу уочити фреске које свједоче његово вјековно постојање. На сјеверном зиду припрате очуване су фреске цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска ктитора манастира, жупана Прибила, и његових синова и зета.

Жупан Прибил је поред жупанског двора у тврђави, између 1340. и 1343. године, саградио и манастирску Цркву, саздану од камена и сиге. Црква, облика једнобродне базилике без куполе. По предању, храм су живописали врсни ографи из Јужне Србије. После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) насљеђују га синови Стефан, а потом Петар. Петар је дозидао спољну припрату и ризницу са сјеверне стране, коју је и живописао, непосредно пред Косовски бој.

Бурна је историја манастира Добрун. Историјска ризница биљежи многа страдања ове светиње. Али, промислом Божијим и молитвеним заступништвом Пресвете Богородице манастир се увијек, опет и опет, подизао из пепела.

Године 1462. пада под турску владавину. Према легенди манастир је освојен издајом. Један српски слуга, како прича легенда, открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сватове сачекали по повратку, иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у њихове ношње, ушли у град Добрун и заузели га.

У шеснаестом вијеку манастир обнављају монаси који су након напуштања манастира основали његов метох у мјесту Вагани. Манастир поново бива похаран и порушен од стране турака крајем седамнаестог вијека. Вјерни народ поново обнавља манастир крајем осамнаестог вијека, међутим монаштва није било, те су се Богослужења у манастиру обављала само три пута годишње, и то на Божић, Васкрс и Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња, међу којима је поново страдао манастир Добрун. Берлинским конгресом Босном су загосподарили, умјесто Турака, Аустроугари. Великим трудом и залагањем ондашњег митрополита дабробосанског Саве Косановића, вјерног народа добрунског краја и помоћи барбонесе Вилхелмине Николић, манастир Добрун је 1884. године поново обновљен.

И новија историја биљежи ново страдање манастира. Током првог свјетског рата  манастир је поново страдао. Са обновљењем манастира почело се 1921. године. Несрећа разарања манастир је задесила већ у другом свјетском рату. Њемци су манастирску цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године, активирали и разорили манастир до темеља. Ово разарање, од стране Нијемаца, било је најтеже у његовој бурној страдалној историји. За годину дана вјерни народ, окупљен око светиње, поново обнавља манастирску цркву која је и освећена у недељу по Митровдану 1946. године.

Године 1994. након двије и по деценије, одлуком тадашњег митрополита Дабробосанског Николаја, манастир је поново насељен монасима.

Обиљежавањем два вијека од подизања Првог српског устанка, 2004. године, манастирски комплекс обогаћен је новим садржајима. Подигнут је Карађорђев конак гдје је смјештен и музеј првог српског устанка и музеј дабробосанских митрополита, гдје је сачувана богата историјска ризница митрополије даборобсанске. Такође, исте године на стијени која вијековима бдије изнад манастирског здања, поред великог бијелог крста, постављен је споменик Карађорђу.

Колико је богата историја манастира Добрун свједоче и археолошка налазишта испод цркве гдје су пронађени остаци фресака из средњег вијека, керамике, као и аустругарски метални новац. Археолошким истраживањима пронађени су и више људских скелетних остатака. Претпоставља се да је ријеч о монасима, као и један читав гроб, што указује да су овде у прошлости сахрањивани црквени великодостојници као и ктитори.

У порти манастира, чекајући свеопште васкрсење, почивају и земни остаци митрополита Дабробосанског Николаја, великог трудбеника и дародавца ове светиње, чијим је несебичним трудом и залагањем манастир поново заживио, враћањем монашког живота у ову светињу.

Предање каже да је некада у манастиру живјело преко седам стотина монаха. Данас су у Добрунској светињи наши молитвеници пред Господом два монаха. Узносећи топле молитве Пресветој Богородици, свету Службу Божију служе игуман свете обитељи, Архимандрит Калистрат и протосинђел Михаило.

Иако је претрпио многа разарања и уништавања данас је манастир Добрун права духовна оаза. Гостопримиво братство, неописив мир и тишина, Богом дарована нетакнута природа, плаветнило неба изнад манастира умивеног сунчевим зрацима, опасаног планинским вијенцем и хладним Рзавом, само су разлог више да посјетимо ову вјековну светињу и, бар на кратко, нађемо мир у немирном данашњем свијету.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име