Милорад брине о Миладину

0
248

Када дођу на свијет, дјеца са Дауновим синдромом родитељима доносе тугу и бол, због самог сазнања да су рођена другачија и да неће моћи самостално да корачају кроз живот, али како расту, својом ведрином и радошћу живљења, не само да умањују родитељску бол, већ оплемењују све људе око себе.

Овако би укратко могло да се опише и родитељско искуство Милорада Ћосовића /64/ из Фоче, чији је син Миладин /22/ рођен са Дауновим синдромом.

Срећа и усхићење због рођења трећег дјетета, а другог сина, којем су се радовали и више него првом сину и кћери, јер је дошао након рата у којем су и Милорад и његова супруга Стана изгубили очеве, претворили су се у шок, када су им љекари саопштили да је беба рођена са Дауновим синдромом.

“Свијет нам се срушио, то је био најтежи тренутак у мом животу”, искрен је Милорад.

Тада почиње родитељска борба за сина, којег су одмах очекивале операције цријева у Београду, а како је растао и борба против предрасуда у друштву.

“Миладин је двије године похађао инклузивну наставу у подручној основној школи у Броду на Дрини, заједно са осталом дјецом, али су се неки од родитеља бунили да он смета њиховој дјеци да нормално уче, тако да смо морали да га препишемо у специјално одјељење у централној школи у Фочи, гдје је завршио девет разреда. Тешко нам је пало то неприхватање, а он је заиста добро, весело и послушно дијете”, каже Милорад.

Управо је прихватање од друштва све што траже и очекују и родитељи и њихова дјеца, која за сваки гест добре воље знају стоструко да узврате.

“Он воли да послуша, да унесе дрва у кућу, да их слаже кад се цијепају или да усиса кућу. И ја њега слушам и испуњавам му жеље, не све, али оне које осјетим да треба”, прича Милорад.

Миладин је срећан, истиче његов отац, а највише воли музику, тако да је с њим у кући увијек пјесма. Посебна прича је одлазак на црквени сабор или како се то каже у фочанском крају, теферич.

“Илиндан у Миљевини не пропушта, воли и да заигра у колу, али није баш вјешт”, каже уз осмијех Милорад.

Прије пет година Милорад је остао без супруге, а Миладин без мајке. Обојици је губитак веома тешко пао.

“Туговао је доста за мајком. Много је осјетљив, када види на телевизији да неко плаче, сјети се мајке и растужи се”, каже отац.

Милорад свакодневно брине о Миладину, а откако му је умрла супруга ради и све послове које је она до тада обављала. Велику помоћ има од старијег сина и снаје, који са своје троје дјеце живе на спрату исте куће у насељу Баљево Поље.

Када стигне, помогне и ћерка која је удата и која, такође, има троје дјеце, а живи на другом крају Фоче.

Миладинов други дом је Сервис центар Удружења “Трачак наде”.

“Удружење `Трачак наде`, заиста, треба похвалити, има све потребне стручне кадрове и Миладин тамо обожава да иде, боравак у центру утиче много на његову социјализацију. Стварно се фино ради са дјецом и напредак је видљив”, хвали Милорад другу кућу свог сина.

Миладину је утврђен умјерени степен ометености у развоју, а његов отац сматра да, ипак, није способан да самостално обавља неки посао.

Милорад каже да му никаква помоћ није потребна.

“Пензионер сам, а и Миладин прима мајчину пензију, живимо солидно, не жалимо се, нити тражимо какву помоћ. Можда, једино, када би се могао ријешити проблем превоза до удружења и од удружења, да неко учествује у трошковима за гориво, јер возим Миладина свакодневно”, скроман је Милорад.

Он је додао да ће се, док је жив, бринути о свом сину.

“Када мене не буде, има брата и сестру и њихову дјецу, имаће ко бринути о њему”, каже Милорад.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име