Мудре ријечи цара Лазара и данас имају посебан значај: “Глава се не полаже у гроб него у темељ” (ВИДЕО)

0
1434

Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе каква је сила која ме прати, него по томе колику светињу браним!

Српска православна црква и њени вјерници обиљежавају Видовдан и 625. година од Косовске битке. Видовдан се у Србији обиљежава као помен на страдање Срба и кнеза Лазара Хребељановића у бици против турске војске на Косову пољу 1389. године.

Видовдан је државни празник који се радно обиљежава у спомен на Косовску битку на основу одредаба Закона о државним и другим празницима у Србији, а представља и присјећање на погинуле и умрле у свим ратовима.

То је, према мишљењу историографа, важан датум у колективној свјести српског народа и један од темеља колективног идентитета.

Посебан значај Видовдан је добио у вријеме стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500 година од Косовског боја. Као национални празник опстао је до краја Другог свјетског рата.

Послије Косовске битке тијело кнеза Лазара (1329-1389) је сахрањено у манастиру Раваници, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. вијека пренијето је у фрушкогорски манастир Врдник. У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.

Мудре и упечатљиве ријечи које у филму “Бој на Косову” у режији Здравка Шотре, а по драми Љубомира Симовића, изговара Милош Жутић као цар Лазар цитирају се већ 28 година.

Иако овај филм није у потпуности вјеран историји и свим чињеницама о Косовском боју, препун је сјајних дијалога које би се врло лако, имајући у виду цара Лазара као великог српског јунака, светитеља и историјску личност, могле приписати његовом духу и борби за српску слободу и достојанство.

Невјероватно је како се поједини дијалози из овог филма могу примијенити на данашњу политику великих сила према Србији.

– Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе каква је сила која ме прати, него по томе колику светињу браним.

–  Биће то наше велико страдање Лазаре.

–  Знам. Страдаћемо овако или онако, али можемо да бирамо. Или да нестанемо пузећи као турске слуге и потурице или изгинемо како приличи људима. Трећега нема.

–  Са Косова се нећете вратити живи.

– Боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве.

– Од свих облака који се над Србијом надносе, овај није ни први, ни последњи ни најцрњи.

“Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и кољена,

а не дошо на бој на Косово,

не имао од срца порода,

ни мушкога ни дјевојачкога!

Од руке му ништа не родило,

рујно вино ни пшеница бијела!

Рђом капо док му је кољена!”

–  Кажи ми Лазаре ко је за бојиште изабрао Косово? Ти или Мурат?

– Ни Мурат ни ја. Косово се само изабрало.

– Види ли се Косово одавде ?

– Не види се, али се зна гдје је.

– Гдје?

–  Видиш ли оно велико сијање на небу?

– Видим.

– Косово је тачно испод тог сијања.

– Онај мрак!

–  Србија се за вријеме Цара Душана огледала у водама три мора, да се послије Душанове смрти са три мора на три Мораве врате. Од три мора оста нам Помороваље, а Мурат хоће и Поморавље да помори…

– Мислиш да је не знам чиме располажем? Да не знам да нисам цар Стефан Душан Силни? Ми са Мораве бјежати немамо куда. Ми друге земље до ове на Морави немамо, а ову коју имамо ваља нам бранити.

– Док твоји сељаци Лазаре, заједно са тобом буду остављали кости по Косову, њихови ће мирно да жању пшеницу.

–  Жању да могу да Турцима плате харач. Мирно жању да би могли мирно да гладују. Од таквог се мира морамо бранити. И још нешто, немојте ви да ми причате о сељацима. Није вама ни до сељака ни до Србије. Вама је свеједно да ли ће вам Левач, Браничево, Тамнава или Мачва осванути сутра у Угарској ил’ у Турској. Вама је важно да вам је круна на глави, злато у кеси, а сукно у сандуцима… Шта је истина не доказује се овдје, него на Косову!

– Ми смо овде и дошли да разговарамо, вриједи ли или не вриједи да се боримо.

– Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо него хоћемо ли или нећемо да постојимо. А долазити Мурату под чадар и успут му се клањати његовима коњушарима, берберима, куварима, коњским реповима, а самом Мурату љубити скут и чизму. Да ли и то за тебе значи постојати?

– Бајазит: Кажи сад Лазаре ко је побједник, ти с главом на пању или ја с круном на глави?

– Лазар: Оно шта је за тебе пањ, за мене је праг. А што се побједе тиче Бајазите, ми смо се тукли у различитим биткама. Ти си побиједио у твојој, ја у мојој. Хвала ти Господе што си ми допустио да ме на овом прагу озари и огрије вечањ сунчаног дана.

Лазар: Живот човјеков вриједи онолико колико је спреман да га плати.

Бајазит: Остави ти те варнице и пахуљице и чињеницама погледај у очи. Чињенице без главе, ногу и руку леже у крви по целом Косову.

Лазар: Када упоредим нашу побједу и твој пораз.

Бајазит: Пораз, мој?

Лазар: Твој пораз Бајазите је у томе сто не видиш у чему је наша побједа.

Бајазит: Побједа. Ово побједа? Биће да си изгубио много крви па ти се мути. Погледај около себе по Косову. Па зар је ово твоја побједа Лазаре? Јесу ли ова трупла по Лабу и Ситници тијела побједника? Ове одсјечене руке и сломљене ноге, јесу ли то руке и ноге побједника? А ова глава што с копља гледа на земљи сопствену трупину, да није и то глава побједника?

Лазар: Јесте Бајазите. Погледај добро да је упамтиш, не виђа се овакава глава свакога јутра. Ако тај живот вриједи заиста колико кажеш, зашто га толико није платио и Бранковић? Вуков не вриједи али вреди Обилићев. Приђи Бајазите, погледај како је лијепа глава којом се купује царство небеско.

Бајазит: За ту главу којом ти купујеш небо нико ти не би дао ни главицу лука.

Лазар: Ова глава се не полаже у гроб него у темељ.

 

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име