Музички свијет Дарка Рундека

0
174

Дарко Рундек, продорно плавих очију и увијек са цигаретом, већ скоро четрдесет година свира гитару, носи шал од свиле и са њим своју слободу која вијори. Живи на селу јер тамо има мира, прати радничку класу у рај и слави анархију.

Он је умјетник кога никада нећете видјети у рекламама, јер је још од најраније младости храбар, непоткупљив и увијек свој.

Ријеч је о музичару ког сте могли видјети и у позоришту и на филму, у великим аренама и у малим андерграунд кафићима, као и на балама сијена са гитаром и својим малим бендом.

Почетак каријере

Своју музичку каријеру Рундек је почео врло млад, почетком осамдесетих, у Загребу, са бендом под називом Комуна. Чим су се појавили видјело се да је то нешто ново, другачије, и музички и сценски. Млади Рундек који је шминкао лице бијелом бојом и носио плави комбинезон, био је као анђео који се спустио у неки мрачни хаустор да прориче будућност упирући прстом и урезујући своје речи продорним плавим очима.

Један од најоригиналнијих бендова загребачког, али и југословенског новог вала био је Хаустор. Сарадња Рундека и басисте Сачера је била необична и често надреална комбинација театра и рокенрола. Треба споменути да је Рундек тада студирао режију и да га је пантомима веома привлачила; иако је то умјетност тишине, он је успио савршено да је укомбинује са музиком.

Осамдесете

Године 1981. избацују радијске хитове Поглед у бб и Моја прва љубав. У првом споту видимо Рундека као пантомимичара, међу зградама Новог Београда, у плавом комбинезону и са бијелим лицем – нема сумње да се већ тада истицао из групе рокера новог вала. Својим провокативним текстом и изгледом радничке класе у пјесми од непуна два минута несумњиво је постао камен у ципели владајућој идеологији.

Године 1983. избацују пјесму Радничка класа одлази у рај и, наравно, она бива забрањена. То је Рундекову музику подигло на виши ниво и несумњиво су постали још познатији.

Сљедеће године пјесму су објавили на албуму Трећи свијет. Већ тада, он је исклесао своје лице (или своју маску), како у музици тако и на сцени, мимиком лица, покретима тијела и оштрим пророчким погледом и текстом.

Неки маске користе да се сакрију од других, неки да се сакрију од себе, а неки, веома ријетки, као што је Рундек, користе маску да би себи и другима показали ко су. Као што су то у Рундековој поезији били Корто Малтезе, Шејн, Пишта итд…

Свјетови у звуцима Хаустора

Хаустор је био веома шарен и раскошан бенд не само по својим текстовима него и по звуку. Њихови албуми имали су егзотичне призвуке и егзотичне свјетове који се до тада у рокенролу нису могли срести.

На албумима Трећи свијет и Тајни град, коришћени су јужноафрички дрвени дувачки инструменти као што су зампона, кена и слично. Прије тога, у популарној музици се то није могло чути, нити су се такви дувачки инструменти могли чути у рокенролу.

Први албум Хаустор из 1981. почиње прољећем. Можда је због почетног стиха: прољеће кад стигне, 23. ожујак – травањ, столицу изнесем на веранду или због његове брзине, бунтовности, чудних вокала и младим Рундеком који је се појавио изненада, засљепљујуће, као муња. У његовим песмама цвјетају чудни и егзотични цвјетови.

Њихов Трећи свијет објављан 1984. је као љетњи, врели дан. У њему су звуци авантуре, звуци пута према далеким острвима, према некој сноликој географији, заборављеним градовима (Вавилону). То је сијвет на чијем небу играју звијезде, гдје се у логорима играју дјеца док жене чисте рибу. У том свијету бисте врло вјероватно срели Корта Малтезеа. Тај свијет је дефинитивно егзотичан, и не може се наћи на карти, али се може осјетити и може се о њему снивати.

Следећи албум, Болеро имао је хитове као што су Ена, Шејн и Шал од свиле и можемо рећи да је то био један комерцијалан албум, али итекако добар. Због стиха погледај, све је бијело, зима је, али и због неког хладног призвука у Шалу од свиле, ТВ ман-у, Сејменима и због леда у грудима може се рећи да је то и даље егзотичан али зимски албум.

По логици ствари, албум Тајни град би био јесењи. У њему мирно теку улице, хода се међу дрвећем у јесен и све се повлачи у неку сјенку и тајновитост после комерцијалног претходног албума. Јер се та изненадна комерцијалност сударила са њиховом потребом да буду независни. Он је успорен, миран, а Рундек проналази све већу херметичност поезије.

Тај довитљиви мали чудак који се појавио осамдесетих година на сцени створио је музику која заслужује посебан жанр и коју и дан-данас ствара и проналази. Није ни чудо да су се прва два албума Хаустора нашла на листи најбољих екс-ју албума свих времена.

Апокалипсо као мали нови вал

Имати два јака музичара и аутора у бенду, као што су Рундек и Сачер је сјајно, али не може дуго да траје. Након распада Хаустора, Дарко се повлачи и почетком деведесетих одлази у Париз са женом и сином.

Рундек у међувремену ради на радију, његовој великој љубави, поред музике и режије. Но, 1995. се враћа на сцену, на Фију брију фестивалима, и занимало га је шта он сам може да направи изван оквира Хаустора.

По Рундековој причи, у његовој глави искакали су рифови и идеје за пјесме, и у једном малом скученом станчићу у Паризу, око пола један, родио се Апокалипсо!

Албум излази 1996. године као велики повратак некога чије име су сви знали из бенда Хаустор, али овог пута соло Рундек, ван граница Хаустора који поново одушевљава, баш као и почетком осамдесетих – када се он појави, настаје нови вал.

На свом првом нехаусторовском албуму се опустио, више није морао звучати рокерски, био је ослобођен и инспирисан. На том албуму више није било потребе за скривањем иза лажних имена, трећим свијетовима, пантомимом и нема потребе за рокенролом. Има оно што он најбоље зна и што ми највише волимо код њега – ударац у чело, у срце, у душу и губљење у музици и ријечима, макар на три минута.

Пут у сумрак

Наставио је свој пут након веома прихваћеног албума Апокалипсо, и дарује нам још један чудан, далек и хладан свет, који личи на Русију и сибирске тајге.

Албум У широком свијету (2000) је албум помало носталгичан, осврће се за младошћу и љетом, у доба кад је зима одавно махнула љету. Но, ипак, као у Андрићевим дјелима, посљедња пјесма албума је ипак Весела, и наставља даље, јер зима не значи крај, већ долазак новог прољећа.

На сљедећем албуму Руке (2002) води нас на Кубу јер је тамо богат који има времена и дима. На том албуму нам поклања пјесму Македо, са предивним оријенталним звуцима и егзотичним текстом. Пјесма не улази само у уши већ и у срце и стопала и тјера вас да разбијате чаше у кафани. На том албуму је дошло прољеће са реге звуцима и таласима у Стојим и гледам се како постојим.

На следећем албуму летимо Плавим авионом (2010) у свемир, међу звезде, изнад градова, лаки и слободни. Овај албум нас води у стање медитације, дира микрокосмос свих нас. У борби са силама, схватамо да ми нешто значимо на овом свијету. Сањамо да смо срећни, а у јави плешемо са вилама.

Може се рећи да је ово спиритуално најљепши и најмагичнији Рундеков албум, а то је тек почетак.

Посљедњи студијски албум Мостови (2015) наставља са спиритуалношћу и Рундек нас води према самим почецима свемира и према неким новим свемирима, у Индију и у велике градове. Показао нам је величанствен примјер његове космогоније.

Прошле године обиљежио је објављивање свог првог соло албума Апокалипсо, прекрштен у реиздању у Апокалyпсо тако што је избацио плочу и поклонио нам и никад објављен Хаусторов албум Довитљиви мали чудаци.

Начин на који нас Рундек води у његове свјетове, на различите локације у исто вријеме, у стању је да уради само прави умјетник као што је он. Његова музика је вишедимензионална, свјетска, шарена, са различитим мирисима, укусима и бојама. Пружа нам осећај испуњености и љепоте.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име