На данашњи дан преминуо је Душко Трифуновић

0
298
Фото: пулс/РАС Србија

На данашњи дан преминуо је један од најцитиранијих српских и екс-југословенских пјесника Душко Трифуновић /1933-2006/, који је, уз низ запажених и награђиваних збирки поезије, остао упамћен као један од твораца поп-рок ере бивше земље.

Не прође ни дан, а да милиони људи не чују путем медија неку пјесму за коју је текст написао и данас популарни Душко.

Трифуновић је свој визионарски подухват у стварању сарајевске и југословенске музичке сцене седамдесетих година прошлог вијека платио високом цијеном – други су постали познати и признати интерпретирајући његове стихове, а он је означен као “медијски поета” и “пјесник лаких нота”.

У стварности, Душкови стихови били су савршена метафора за људе, друштвене околности и вријеме у којем је пјесник стварао, само што су преко популистичке и масмедијске “формуле” пјевани умјесто рецитовани, па су за многе, у значењском смислу, остали неоткривени.

Шта би дао да можеш овако дићи руке, а пук да те слиједи?

Да л` би и ти у свом срцу плак`о као што се моје срце леди?”.

Ти стихови, схваћени су као ода популарности, али касније, у дешавањима која ће услиједити уз политичке перформансе и митинге “очева нације”, добили су сасвим друго значење.

Живећи као пјесник, а радећи као тражени текстописац рокера и поп звијезда, Трифуновић је написао цијели музичко-поетски вијенац о генерацијама које су запамтиле два рата и један мир, и које су живјеле у хибернацији слатке и варљиве наде пуне идеала.

Испоставиће се да су они, ипак, били уљези у у идеолошки изнајмљеним животима, али то Трифуновићевим пјесмама није одузело снагу:

“Имао си луду срећу да си бољи, зар још чекаш да си свима по вољи?”.

Пјевао је Душко о менталитету свијета са којим је живио и са којим је умро, укомпонованим у жестоке рокерске гласове или у сјетне поп баладе.

Има нека тајна веза, за све људе закон крут…

Неподношљива лакоћа писања и “популистички стихови” били су тек занатска варка иза које су се криле њежне, опоре, политички ангажоване, социјалне, љубавне и друге теме о којима поприличан број екс-југословенских поета у то доба /седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека/ није писао на такав начин, ако је уопште и писао.

Читајући и слушајући Душкову поезију, човјек има осјећај да листа дневник цијеле једне генерације која је из доба “дјеце цвијећа” и слатких шездесетих година прошлог вијека полако излазила из доба социјалне анестезије у глобални, диктаторски свијет.

То ново доба услиједило је /не случајно/ у исто вријеме када је Трифуновић бројао посљедње године свог пјесничког и физичког живота.

Двосмисленост и универзалност оваплоћена у Душковим иронично-политичким пјесмама, скривеним иза прича о тобоже медијским, а не политичким лидерима, у виду “заразних” рефрена, тумачени су онако како је Душко и желио – као “горка таблета са соком од боровнице”.

Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве?

Шта би дао за велику гесту, мјесто свога да твој живот живе?”.

Написани у дубокој завјетрини једног утопијског идеолошког система са једним вођом, ови стихови тумачени су као својеврсна ода безопасној популарности тада социјалистичког “џет-сета”.

Али, као и маса других Трифуновићевих “музичких радова”, они су били савршена метафора, некада сјетна, а некада иронична, па и месијански дрска, најава општег друштвеног расапа.

Међу Трифуновићевим једноставним и кристално метафоричним и емотивним стиховима је и антологијска пјесма: “Има нека тајна веза”. Она је савршен примјер како се друштво, али и свијест лјуди брани од непријатних тема.

Ти стихови цитирани су као “ода заједништву међу народима и народностима” и као несумњив доказ да идеолошка матрица ради без проблема. У стварности, Трифуновић је био инспирисан посјетом затвору, у којем је са пјесницима рецитовао стихове затвореницима међу којима је било ситних шверцера, али и убица.

“Има нека тајна веза, за све људе закон крут,

њоме човјек себе веже када бира неки пут”.

Као свједок времена које је, као што рече Шекспир, “искочило из зглоба” и уништило јасне вриједности, а створило вриједносне сурогате, Трифуновић је био окренут људима који се нису снашли у таквом свијету.

Велике ватре служе да мале ватре гасе

Вријеме у којем су “велике теме” потпуно урнисале “обичне приче” пјесник је сажео у пар стихова, који су директнији од многих социолошко-политичких есеја написаних о времену које су “појели скакавци”.

“Што год сам горео дуже мање сам грејао, зна се,

велике ватре служе да мале ватре гасе”.

Трифуновић пред опште расуло, у освит свијета који је изњедрио универзалне војнике, независне интелектуалце, виртуелне медије, ратоборне пацифисте и остала чуда и бајке потрошачког свијета пјева о обичном заборављеном индивидуалцу.

Тај јунак је мајстор свога посла, занатлија на којег више нико не рачуна, а који заправо држи свијет, јер ће ту бити прије и послије свега.

Не очекуј да те ико разумије, ради своје ти си човјек од заната

сву несрећу око тебе што се вије створиле су ситне душе из ината”.

Тако је функционисала пјесничка имагинација поете, који је први схватио да у времену у које човјечанство иде или срља, како вам воља, није довољна “обична” рецитована и читана поезија, већ поетски слогани умотани у обланду масмедија.

Душко Трифуновић слао је “поруке у боци” за оне генерације које ће доћи након потопа свих идеала.

У царству “великих” тема, због којих се и буквано, а не само метафорично, губи глава, Душко на свој начин пјева – о човјеку.

Пјева о свакодневном борцу за преживљавање са најобичнијим социјалним прохтјевима, који би желио да буде центар свог свијета – умјесто оних који га воде у “свијетлу будућност”.

Бјеше то најопсесивнија утопија пјесника којем ће коју годину касније, када су пропјевали меци умјесто стихова и рокера, забранити да из свога стана изнесе било шта, макар и папире и текстове пјесама, јер је од глади и самоће побјегао на “погрешну страну” – у прогонство.

Живот је маскенбал, људи су криви, са туђом маском лакше се живи

Душко Трифуновић, творац бескрајне ниске стихова без којих је немогуће замислити биографије најпознатијих и највољенијих естрадних звијезда, али и започети и завршити дан било којег од нас који конзумирамо музику на било којем медију, избачен је из сјећања данашњих становника Сарајева.

Овај пркосно њежни пјесник одавно је изгнан из града којим је ходао, у којем је пјевао и за чији је, прије свега, културни успон у другој половини 20. вијека необично заслужан.

Будући да је, радећи у граду и времену у којима су ријечи увијек биле у супротности са понашањем људи, научио да буде унутрашњи дисидент и изгнаник, Душко Трифуновић је волио за себе да каже да “није избјеглица, већ – измаглица”.

„Грешио сам много и сад ми је жао и што нисам више и што нисам луђе

јер, само ће греси, када будем пао, бити само моји – све је друго туђе”.

Тако је пјевао Душко Трифуновић, бравар по струци и свршени студент књижевности. Популиста и класик. Занатлија и умјетник. Пјесник од којег су познатије његове пјесме – што је сјајно, јер тек кад умру пјесме умире и пјесник.

Он је био хроничар транзиционог времена у којем је нестао систем сваке вриједности, па се у заједљивој Душковој пјесми појавила златна рибица која је престала да испуњава три жеље и преоријентисала са на само једну, у складу са тоталитарним материјалним свијетом у којем живимо.

Душко је погодио и да се у граду у којем је испјевао најбоље стихове “неће ништа по њему звати”, мада ће међу свакодневним звуковима живота његови стихови одзвањати истим оним улицама, концертним салама или обичним кафанама.

“Јер моја душа јасно поима да је најтеже међу својима

а душе само толико има колико делиш с душманима”.

Овај јединствени пјесник, рођен у Сијековцу, код Брода, људски и пјеснички је одрастао у Сарајеву, а сахрањен је тамо гдје је желио – поред Бранка Радичевића, на Стражилову.

Далеко од /досадне/ славе, алеја за заслужне, паркова са бистама. Живи у пјесмама које пјевушимо док се спремамо за посао, које нам долазе у аутомобилима или пренатрпаним аутобусима, које нас затичу док дријемамо послије ручка пред телевизором…

То су пјесме које остављају осмијех на лицу, које из неког разлога у трену направе “клик” у сјећању – учине да живот не узимамо превише озбиљно. Јер, на крају крајева, свачија биографија може да стане у пар строфа.

Многи стихови Душка Трифуновића могли би и да отворе и да затворе причу о њему, а можда је најкарактеристичнија пјесма у којој он пјева о ономе што би волио да буде, а није.

Можда се овај креативни иронични бунтовник само шалио и крио праву намјеру својих стихова, као што је то видљиво из његове цијеле каријере. Али, нека буду цитирани почетни стихови његове мање познате пјесме, која звучи као тренутак неодољиве искрености:

“Нека прича шта ко хоће,

најбоље је бити воће”.

 

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име