На данашњи дан рођен Лаза Костић, зачетник модерне српске поезије

0
284

Лаза Костић рођен је 31. јануара 1841. године, и сматра се зачетником модерне српске поезије. Говорио је седам језика, а био је посљедњи велики пјесник међу српским романтичарима. Поред поезије, писао је драме, есеје, критике, бавио се филозофијом, превођењем и новинарством.

Рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у мјесту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету.

Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду, затим постаје адвокат, велики биљежник и предсједник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.

Познати пјесник два пута је био у затвору у Пешти, први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунољетства кнеза Милана.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих пјесника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и око 20 епских пјесама, балада и романси.

Најпознатије дјело овог пјесника јесте збирка “Пјесме” међу којима је чувена “Санта Мариа дела Салуте”,  а познате су  и драме “Максим Црнојевић”, “Пера Сегединац”. Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Легенда о Лази и Ленки

Легенда о Лази Костићу и Ленки Дунђерски преточена је у најљепшу српску љубавну пјесму „Санта Мариа дела Салуте“. Пуних четрнаест година овај велики пјесник је носио у себи, као резултат покајања и како пред крај свог живота више није могао да ћути, он преиспитује себе и своје страхове и тако настаје пјесма.

Ленку Дунђерски, најмлађу ћерку његовог пријатеља и добротовора Лазара Дунђерског, Лаза Костић је упознао 1891. године. Очаран двадесетогодишњом Ленком, која је плијенила љепотом, шармом и младошћу, тридесет година старији пјесник није могао да савлада талас емоција које су почеле да га испуњавају, али као пријатељ породице Дунђерски и частан човјек, дубоко је био свјестан разлике у годинама и немогућности њихове везе.

Много година прије него што је упознала Лазу Костића, Ленка је слушала приче о њему и читала његову поезију. Одбијала је многобројне просце надајући се да ће је Лаза ускоро запросити.

Разапет између моралног и емотивног, пјесник је покушао да пронађе начин који би заувијек ставио тачку немогућности њихове везе. Пише писмо свом добром пријатељу, Николи Тесли о дјевојци изузетне љепоте, која испуњава све услове идеалне супруге великог научника. Како је Ленка била богата удавача, а Николи управо изгорјела лабораторија, Лаза се надао да ће их спојити и тиме ријешити ситуацију у којој се нашао. Тесла није био заинтересован за брак, а Ленка је изјавила да би се удала само за некога као што је Лаза Костић.

Спас је покушао да пронађе бјекством у манастир Крушедол. Али како није могао да се ослободи емоција, он у манастиру пише прву пјесму посвећену својој великој љубави „Госпођици Л.Д.” Посљедњи, очајнички корак у свом бијегу од велике љубави, пјесник прави на приједлог свог пријатеља и несуђеног таста. Жени се богатом сомборском удавачом Јулијаном Паланачком, која је Лазу вјерно чекала пуних двадесет година. На вјенчању које је обављено 1895. године, пјесников кум је био Ленкин отац, Лазар Дунђерски.

Непуна два мјесеца од овог вјенчања,  Јелена-Ленка Дунђерски је трагично преминула 25. новембра 1895. године у Бечу. Кружиле су гласине да се убила, као и да је узрок смрти била сепса након неуспјешног абортуса. Како поузданих информација нема, њена смрт је остала тајна, а као званична верзија се узима она коју је изнијела њена породица, да је преминула од тифусне грознице.

За овај трагичан догађај, Лаза је сазнао док је током брачног путовања боравио у Венецији. Обузет тугом, отишао је у цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте) и под окриљем њене грандиозне љепоте  почео да пише стихове најљепше опроштајне љубавне пјесме. Лаза Костић је одсањао у тој пјесми цио свој живот прије ње, познанство са њом, њему мистериозну и трагичну смрт, живот послије ње као и поновни сусрет са њом на оном свијету.

Ленка није имала прилику да прочита пјесму која је настајала 14 година у пјеснику, али је прочитала пјесму “Госпођици Л.Д.” коју је пјесник приложио дворцу Дунђерски у њен споменар, мали, дрвени ковчег са ружама осликаним на поклопцу, који је нестао, а тиме и заувијек однио са собом истину о овој вјечној љубави.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име