Непоправљиви боем и краљ кафане – Тома Здравковић

0
633

„Новац потрошен у кафани је новац уложен у сећања“, чувена је реченица великог српског пjевача народне музике и пјесника Томислава Томе Здравковића (1938-1991).

Иако је потицао из малог мјеста близу Лесковца, Тома је врло брзо постао дио екс-ју екипе музичара који су уз међусобно поштовање и сарадњу стварали дјела која надмашују њихов живот. Можда га данашња омладина не познаје по имену, али свако ко је барем једанпут крочио у кафану није изашао из ње, а да није запјевао: Кафана је моја судбина, Дотако сам дно живота, Свирајте ноћас само за њу.

Оно по чему га људи памте, с обзиром да је рано напустио овај свијет усљед болести, јесте нешто чиме све његове песме зраче, а то је чиста емоција. Као што то код великих умјетника бива, који у своја дјела уносе сву љубав, њежност, бол и мржњу, тако је и Тома био рођен да буде вечан и да вјечности поклони све што има.

Своју каријеру започео је у лесковачким кафанама као шегрт, покушавајући тиме да издржава сиромашну породицу. Сваке ноћи ово напаћено дијете стрпљиво је чекало да се кафана испразни колико само да објеси своје парче душе и боли о микрофон. Кафана је била његова замјена за огњиште где би се осјећао сигурним учећи о себи, животу, људима, емоцијама.

Тома Здравковић

Многи музички стручњаци ће се сложити да се Тома због специфичне боје гласа, лирског тенора пуног романтике и меланхолије, не може сврстати само у категорију народног пјевача. Пјевајући онако како живи и живећи онако како пјева, Тома је удисао живот и мелодију различитих крајева свијета. Унијевши у дотадашњу етно музику звуке шпанског мелоса, Тома је од себе створио комплетног пјевача који се може мјерити са легендарним Хулиом Инглесиасом, Демис Русосом и Нет Кинг Колом.

Велики човјек, пријатељ и боем, смишљао је своје пјесме тамо гдје се осјећао најсигурније, на мјесту које му је дозвољавало да одглуми себе. „Кафана је била његово позориште у којем је сваки наступ одрађивао као да му је посљедњи“. Гајио је посебно страхопоштовање према ономе што ствара за себе и за друге, писајући само када га дотакне нешто до самог дна душе. Ако би му мањкало тог божанског надахнућа, често је умио да измисли неку несрећу и да се напије како би покренуо то у себи. Хранио се инспирацијом, живио је за музику.

Био је човек који није марио за новац и трудио се увијек да сваку радост подијели и са другима, понашајући се као добар домаћин у скоро свакој тадашњој југословенској кафани. Увијек је био окружен лијепим женама, пјесницима, глумцима и људима из струке који имају шта да кажу и да отпјевају. Из његовог друштва нико није могао отићи кући тужан, да није сит или бар напијен.

С обзиром на самокритичност према своме раду, умео је да буде изразито искрен што је понекада ишло и до граница прекора. Без обзира на топлину своје нарави, када је била у питању одбрана умјетности његова реч умјела је многе да заболи. Међутим, Томи се праштало, и критика и његов порочан живот којег се није стидио, само зато што је живио умјетност онако како други нису имали храбрости.

Могло би се рећи да је ово велико дијете дошло са друге планете, где је спонтаност предвођена „наивношћу” циганске игре у којој учествују све жене којима је Тома отпевао најљепше љубавне пјесме: Љиљана, Сања, Бранка, Данка, Анђела, Марта, Нада …

О томе колико је Тома Здравковић био велики у својој умјетности свједоче и пјесме које је написао колегама Силвани Арменулић – Шта ће ми живот без тебе драги и Микију Јевремовићу – Сјећаш ли се, Сања, које нису случајно прославиле ова два изврсна пјевача. Тома је умио свачијем сензибилитету и способностима да прилагоди песму преживљавајући разне емоције да би дошао до стихова. Онда би нестао, данима не би било ни трага ни гласа о њему, вјероватно у потрази за својим Циганима који га најбоље разумију и са којима се по радости и болу поистовећивао

Ево ме опет, у крчми старој,

Дођите цигани до мога стола

Само уз вино и тамбуре ваше

У мојој души мање је бола…

Када је рак простате већ узео маха, године 1987. започео је турнеју под слоганом ”Опроштајни концерти”. Међу њима се нашао и интиман концерт за његове пријатеље у кафани ”Два јелена” гдје је често свраћао и пјевао без хонорара.

Овај пут није било ломљења цаша, типичне кафанске игре и атмосфере, већ као да је свако од присутних чекао свој тренутак да ухвати Томин поглед и да се кроз пјесму опрости са њим.

И даље се прича како му је послије једног извођења у Скадарлији пришла дјевојчица која је продавала руже, пожаливши се како од ње није купио ниједан цвијет. Истог трена јој је дао све што је те ноћи зарадио, што је било отприлике довољно да купи један мали стан у Београду.

Тако је велики био, чудесни Тома Здравковић – човјек из народа.

Аутор: Милица Томић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име