Невербална комуникација – говор тијела као неизоставан елемент личности

0
458

Ритам и паузе говора, промjене у изразу лица, покрети, тjелесни додир, усмjеравање и задржавање погледа, разлике у одстојању – све су то невербални комуникациони знакови који одсликавају међуљудске односе и индивидуална осjећања. Међутим, тежина коју дајемо ријечима непрекидно баца све остале облике изражавања у други план.

Стога се често намеће питање: Због чега људи, који већ посједују толико развијен комуникациони систем попут вербалног користе невербалне знаке?

Одговор на то можемо пронаћи у свакодневном животу, јер је невербална комуникација суштински дио љуског реаговања. Аргајл, који је пажљиво изучавао ову тему, навео је пет разлога који чине говор тијела неизоставним. У питању су:

  1. Немогућност изражавања неких појава вербалним знаковима;
  2. Јасније и оштрије истицање неке одлике или ствари;
  3. Моћ над било каквим покушајем манипулације;
  4. Експлицитније изражавање личних ставова;
  5. Узајамно информисање.

Осим тога, невербална комуникација је неизбежна тема изучавања социјалне психологије и лингвистике, а од великог је значаја и за све дисциплине које се баве људским понашањем, као и за музику и умјетност.

Шта обликује невербалну комуникацију: биолошко наслеђе или културно окружење?

Већина невербалних комуникационих знакова код човјека стечена је током живота социјалним учењем.

Међутим, неоспорна је чињеница да извор невербалних комуникационих знакова може бити и биолошко наслијеђе. У насљеђене комуникационе знакове убрајају се неки фациијални изрази за емоције, низови стања, као и покрети различитих дијелова тијела и знакови у афилијалном понашању.

Важно је истаћи да се невербални комуникациони знакови уочавају и код животиња и да су се многи научници бавили њиховим проучавањем и упоређивањем са људским. На тај начин су, наишавши на бројне разлике, дошли до закључка да се невербална комуникација код човјека у највећој мјери заснива се на учењу.

Култура, као и различита лична обиљежја попут пола, узраста, статуса, образовања и особина личности од рођења утичу на невербалне комуникационе знакове. Из тог разлога, особа која се током живота сели у непознату културну средину доживљава стање снажног емоционалног и интелектуалног поремећаја личности, познатије као културни шок.

Наиме, разлике у гестикулацији додатно збуњују особу која се прилагођава потпуно новом начину живота.

На примјер, док су код нас пољубац и загрљај приликом сусрета веома учестали, у другим културама се овај чин сматра крајње неприкладним. Са друге стране, руковање са самим собом, које је потпуно нормално у Индији, нама дјелује смијешно и бесмислено.

Да ли је говором тијела могуће манипулисати?

У спонтаном, али и намјерном испољавању емоција, важну улогу играју фацијална експресија, усмјеравање и фиксирање погледа на саговорника, као и разни покрети тијела. Мале невербалне реакције код човјека, јављају се у раном дјетињству и представљају искључиво искрено изражавање емоција.

И током одрастања, интерперсонални ставови праћени су емоцијама различитог интензитета. У комуникацији се испољавају најчшће подизањем и спуштањем обрва, удаљавањем и приближавањем и тјелесним контактом.

Међутим, свим невербалним знацима узајамних ставова могуће је и манипулисати, тако да не би требало да увијек будемо сигурни у процјену ставова неког појединца само на основу говора тијшоијела.

Да би приказали своје особине, људи често утичу на свој физички изглед, држање и начин изговарања разних вербалних саопштења. Особине које најчешће одајемо говором тела су: интроверност, екстровертност, неуротичност, доминантност, субмисивност, агресивност и социјабилност.

С обзиром на то да је невербалне знакове могуће контролисати, своју несигурност могуће је сакрити завесом доминантне и екстровертне гестикулације.

Ипак, треба узети у обзир чињеницу да су најискреније реакције код свакога од нас неизбежне и да трају углавном неколико милисекунди. Вешти инспектори користе управо ово сазнање у испитивањима осумњичених, те снимке са испитивања паузирају и прегледају више пута са циљем да уоче лаж.

Наведени поступак на необичан начин описује сценариста Семјуел Баум у серији Лие то Ме. Радња серије пра.мти рад и живот др Кејла Лајтмана, који открива истину проучавајући људска лица, гестикулацију, гласове и говор. Анализирајући изразе лица, у стању је открити најдубље људске чежње – од скривене неподношливости до спољне привлачности и заљубљености. Серија је инспирисана психологом и реномираним стручњаком за невербалну комуникацију Паулом Екманом.

Осим тога, битно је истаћи да је адекватна невербална конверзација неопходна за добру вербалну. Наиме, невербалном комуникацијом обликујемо вербалне исказе. Без ње би исти били монотони.

Синхронизација је веома битна улога ове врсте комуникације, јер без ње било који облик конверзације не би могао континуирано тећи. Потребни су знаци попут климања главом, који би показали да слушамо саговорника, или они којима желимо да преузмемо ријеч. Такође, наглашавањем можемо одвојити битно од небитног и дати нови смисао ријечима.

Невербални комуникациони знакови могу и замијенити одређене вербалне исказе. Ова функција је јако корисна за диригенте, који гестикулацијом мијењају ријечи, како би их извођачи током трајања пјесме разумјели.

Тајне које одаје мимика

Кинезички знакови су најизучаванији невербални знакови и обично прво на њих помислимо када употријебимо израз невербална комуникација. Заснивају се искључиво на покретима тијела, што и можемо закључити из саме ријечи (кинезис – покрет).

У групу ових знакова убраја се и фацијална експресија. На основу израза лица можемо сазнати много о емотивном стању особе. Лице је прво што уочавамо, а на основу његовог израза, можемо створити и први утисак. Због тога постоји већа шанса да ће особа која се осмјехује оставити бољи утисак на нас од оне која је намрштена или, пак, без икаквог израза.

Ипак, поред заљубљености, среће, задовољства, поздрава, осмијех може одражавати и сарказам, агресију и покушај манипулације.

Дакле, према научним сазнањима, постоје три врсте осмијеха, а то су: полуосмијех, нормалан осмијех и широки осмијех. Широки осмех може бити затворен (са спојеним зубима), отворен (са раздвојеним зубима) и болан (без коришћења зуба и са затвореним устима).

За разлику од осмијеха, за тугу не постоји карактеристичан израз лица. Најчешће се исказује спуштањем углова усана, гледањем у под и општим згуривањем, а ако је у питању екстремна туга, изражава се плакањем, дрхтањем усана и покушајима да се лице сакрије.

Гађење и презир изражавају се скупљањем погледа и слагањем усана у гримасу. Већи презир прати израженија претходно описана фацијална експресија. Мрешкање носа и окретање погледа у страну такође су неки од знакова гађења и презира.

Мргођењем, шкргутањем зубима и непрекидним гледањем у некога, показаћемо љутњу. Лице нам у том случају може и поцрвенити.

Страх се изражава најчешће широко отвореним очима, отвореним устима, дрхтањем и бљедилом.

Ако благо искривимо главу у страну или широм отворимо очи, можемо одати утисак заинтересованости.

Како кажу истраживања, првих пет минута током сусрета двоје људи је најкритичнији период, јер се тада формира први утисак. Након тога, стечено мишљење се непрекидно надограђује и допуњује, а ретко мијења. Ова појава назива се халоефекат.

Такође, када први пут видимо особу супротног пола, прво што ћемо размотрити јесте да ли нас привлаче њене црте и изрази лица. Сем тога, често смо сколни тенденцији да судимо и о личности, карактеру, интелигенцији, и све то само на основу првог утиска.

Ипак, израз лица није само добра потпора вербалним исказима него и њихова контрадикција. На примјер, наш осмијех може у потпуности засјенити ријечи љутње.

Такође, особа ће показати веће интересовање за нас уколико опонашамо њену фацијалну експресију и гестикулацију.

Фацијална експресија нам може доста открити и о здрављу особе. Тако су медицниска испитивања доказала да су људи са гастритисом склонији мрштењу.

Сваки дио нашег лица крије своју најјачу поруку. Стога ће очи говорити највише уколико смо тужни и уплашени или ће, пак, бити одраз среће. Са друге стране, чело, очи и усне показиваће изненађење. Када смо љути, цијело лице ће поручити другима шта осјећамо. Често се сви ови изрази манифестују само током дјелића секунде, па се може десити да буду непримијетни.

Очи као огледало душе − клише или истина?

Да су очи заиста огледало душе доказује импозантан број истраживања невербалних комуникационих знакова које производе.

Поглед може бити директан и индиректан, дуготрајан и краткотрајан, испрекидан и непрекидан. Превише директног, непрекидног и дуготрајног погледа може створити непријатност код особе у коју је усмјерен. Дуготрајни погледи често показују претећи став, мањак поштовања према некоме, али и симпатије и заинтересованост.

Са друге стране, премало контакта очима показује стидљивост, недостатак пажње или тајновитост. Прекид контакта очима и спуштање погледа одражава стидљивост и подређеност особи са које смо скренули поглед. Међутим, када се говори о деликатним темама или када је премала удаљеност од саговорника, најприкладније је избјећи контакт очима.

Најчешће поглед представља позив на разговор или одраз интересовања за некога или нешто.

Приликом узбуђења, упућиваћемо брзе и скенирајуће погледе уз пуно трептања.

Према резултатима истраживања које је спровео Едвард Хес, уколико нам се објекат посматрања допада или изазива страх у нама, наше зјенице ће се нагло проширити. Сем тога, испитивање је показало да се већем броју људи допадају особе са ширим зјеницама.

Од усмјерености погледа до спознаје лажи

На фотографији испод приказано је значење сваког смијера погледа током говора:

Покрети главом могу бити потпора вербалној комуникацији, али могу је и замијенити у одређеним ситуацијама (нпр. када зовемо некога). Такође, нагињањем главе у страну можемо наговијестити некоме да га слушамо, а климањем му дајемо знак да треба да настави да прича. Разлике у покретима главе између мушкараца и жена су јако уочљиве.

Најизражајнији невербални комуникациони знакови су покрети тијела. Према ријечима Мајкла Аргајла, гестикулација служи за илустровање, изражавање обичајних знака, изражавање емоција, изражавање личности и употпуњавање религијских ритуала.

Волан Фризен је гестове подијелио у пет категорија, у које се убрајају:

1) амблеми: покрети који замјењују речи

2) регулатори: покрети који регулишу комунукацију између говорника и слушаоца

3) илустратори: покрети који прате ријечи

4) адаптери: покрети којима несвјесно одајемо емоције

5) показивачи афеката: покрети којима директније изражавамо емоције

Дакле, својим тијелом можемо исказати различита осјећања, особине и ставове. Тако ћемо у стању безнађа слегнути раменима, а исправићемо их у знак поноса.

Поред тога, научна истраживања су показала да особа која тупка стопалима најчешће покушава да сакрије свој став или мишљење, али јој то не полази за руком. Са друге стране грчење стопала, одаје напетост и несигурност исте.

Такође, када желимо оставити лијеп утисак на особу која нам се допада, очи ће нам бити мање надувене, мишићи затегнутији, а доња вилица опуштенија. Жене ће се играти косом, док ће мушкарци затезати кравату, додиривати уво или нос или, пак, чинити исто као жене. Мушкарци би требало да се забрину уколико жена која им се свиђа повуче сукњу на доле, јер овај гест представља знак одбијања.

Међутим, неоспорна је чињенца да је став најпоузданији индикатор за испитивање сигурности. На основу држања особе можемо утврдити каквог темперамента, расположења, као и каква је њена личност.

Немогуће је „прочитати“ нечије мисли на основу начина на који седи, лежи или стоји, али је могуће сазнати доста о тренутном стању свести тог појединца.

Оптимистични људи, пуни наде и самопоузадња ће стајати усправно, док ће стидљиви или депесивни људи најћешће бити погрбљени. Алберт Мехрабиан је открио да ће жене, уколико им се допада неко, када сједе, заузети став отворених руку, а прекрштених уколико су незаинтересоване. Ако мушкарца привлачи нека жена, његови палчеви ће бити закачени за џепове или каиш, а песнице ће најчешће бити стегнуте.

Опуштен став, који прати нагињање у страну, као и асиметричан положај руку и ногу показује да сматрамо особу испред које стојимо себи једнаком. Такође, нагињањем ка некоме, показујемо симпатије.

Потпуно опуштање може означавати и недостатак ауторитета. Са друге стране, стегнутије држање са рукама постављеним на боковима и високо подигнуте главе и истуреног чела може означавати нашу жељу да нам се покори неко. Пренаглашено држање користе особе које желе да оставе јак утисак, стога такав став најчешће одликује глумце и политичаре. Извор је жеља за импресионираним јавним мњењем.

Улога простора и додира у комуникацији

Наука која се бави проучавањем простора у комуникацији назива се проксемика. Овај термин је први пут употребио Едвард Хол, а данас се користи када се спомиње просторна удаљеност између два саговорника. Такође је издвојио четири зоне коришћења простора, а то су:

  1. интимна зона (мање од 15 cm удалљености): Чине је загрљај и непосредан телесни додир. Израз је велике психичке блискости између особа;
  2. персонална зона (15 cm – 45 cm удаљености): Ову раздаљину одржавају особе које се добро познају;
  3. друштвено-консултацијска зона: (0,80 m – 4 m удаљености): Уобичајена дистанца између људи који заједно нешто предузимају. У овој зони нема додиривања, али контакт очима је најинтензивнији;
  4. јавна зона (до 4м удаљености): Комуникација формалног карактера.

Мања дистанца својствена је блиским и екстровертним особама, док интровертне и особе које се не познају теже јавној и социјалној зони.

Заузимајући један према другоме одређени положај, учесници у комуникацији изражавају постојање одређеног међусобног социјалног односа.

Сомер и Кук су истраживали социјални однос према мjесту које су испитаници заузели за столом.

Када постоје разлике у мишљењу или током рапсраве о важној теми, саговорници ће заузети мјесто на супротним странама стола. Најчешће ће припадници супротних полова међу којима постоје наклоност и симпатије сјести једно поред другог. Овај положај могу одабрати и пријатељи расположени за ћаскање. Особе које се не воле и не желе да ступе у контакт или нису расположене за комуникацију, изабраће да сједну дијагонално од саговорника.

Својим понашањем у вези са персоналним простором најчешће дајемо другима до знања о својим очекивањима и осјећањима. Најосетљивији смо уколико се ремети простор који ограничава наше тијело, тзв. персонални простор.

Ако дође до тога, услиједиће осјећај нелагодности, а затим ћемо компензаторским активностима ублажити дејство повреде персоналног просора. У том случају, одступићемо од уобичајеног понашања и постаћемо узнемиренији, што иде у прилог инспекторима који испитују злочинце.

Ипак, током додиривања, учесници у комуникацији добровољно руше ограниченост свог личног простора. Чуло додира је прво које се развије након рођења. Научно је доказано да је емоционални развој беба успорен, уколико нису додириване.

Марк Кнап је направио експеримент у коме је требало оцијенити љубазност библиотекара. Позитивније оцјене су му дали они које је неприметно додирнуо него они са којима није остварио никакав физички контакт. Људи ће се радије додиривати када пружају савјете,него када их примају.

Такође, већа је вероватноћа да ће додирнути особу од које траже услугу, него ону којој помажу. Загрљаји ће бити дужи на растанцима, док ће мушкарци пре бити ти који ће иницирати додиривање.

Звук који вриједи више од хиљаду ријечи

Невербални комуникациони знакови дијеле се на паралингвистичке и екстралингвистичке знакове.

Паралингвистички знакови укључују све невербалне звуке. Данкан и Фиске сматрају да се у паралингвистичке знакове убрајају сви они знакови који не спадају у фонолошки систем језика. У њих су, дакле, убрајали и наглашавање одређених слогова, док многи то сматрају прозодијом и осталим граматичким дисциплинама.

Паралингвистичким занаковима прије свега се манифестују емоције, искази, ставови и црте личности. Такође, звуком се могу утврдити и пол, узраст и национална припадност саговорника.

Посебан значај имају у успјешном остваривању вербалне комуникације.

Наиме, звуци омогућују лакше одвијање конверзације, а ријечи попут јесте и није могу имати потпуно различит смисао у зависности од паралингвитичких знакова.

Обично се користе у комбинацији са вербалним и другим невербалним знаковима, што даје комуникацији већи смисао и чини је лакшом.

Сем тога, у паралингвистичке знакове убрајају се разни шумови. Најчешће се дијеле на прозодијске паралингвистичке знакове и паралингвистичке знакове у ужем смислу. Док нам први кристалишу смисао изреченог, други нам говоре о расположењу саговорника као и о неким његовим особинама.

Пише: Александра Ничић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име