Почетак и крај Екатарине Велике

0
396

Да ли је било бољих група од ЕКВ у бившој Југославији? Вјероватно јесте. Да ли је било популарнијих група у СФРЈ? Наравно да јесте. Па у чему је онда величина и мит ЕКВ?

Има доста тога, али кренимо редом. По многим критичарима, можда најбољи албум читавог новог таласа је деби плоча београдског бенда Шарло акробата – „Бистрији или тупљи човек бива кад…”. Продукцијски, музички, било како га окренете. Нажалост, бенд се убрзо распао, а два водећа човјека овог трија – Милан Младеновић и Душан Којић Која направили су своје групе: ЕКВ и Дисциплину кичме. И било је јасно, у овом постфестуму, ко је шта радио у Шарлу. Коме је припадала мелодија а коме енергија. И оба бенда су изнедрила бисерну колекцију носача звука који су се зарили у бесмртност.

Али мит о ЕКВ не садржи само феноменалне пјесме којих је, истина, било у изобиљу, и за кратко вријеме, и на граници лијепог и ружног времена, једне и друге земље, живота и надолазеће смрти… ЕКВ је метафора једног времена и много више од саме музике. Прича о тој групи је и прича о генералу ЈНА Кадијевићу који је помогао Милошевићу и извео тенкове на београдске улице у марту 1991. Сљедеће године, Милан Младеновић, син официра ЈНА, биће на приколици цивилног камиона на Тргу републике у акцији Римтутитуки, антиратног бенда који ће се трудити да тенкови не изађу на улице и оранице СФРЈ. Тада се видјело да смо били у заблуди и да смо осамдесетих живјели у привиду да смо свијет и да је Београд нешто као Њујорк или Лондон.

Све те антиратне мисије и ангажмани рокера били су узалудни. Милан је био и на оном чувеном Јутеловом концерту у Сарајеву на коме се бранила Југославија, али убрзо ће тенкови гласније забрундати од „Маршалових” појачала.

Зато ће и бити мрачни последњи албуми ЕКВ с почетка деведесетих и све је заударало на несрећу, на смрт. Зато је било тешко признати да су вриједности из осамдесетих година, када су ЕКВ, али и остали бендови били у амплитуди каријере, трајно прегажене. И „земља за нас и за сву нашу децу”. То није носталгија. То је извјештај, фактографија, како год то назвали. Обећавајућа слобода и модерност осамдесетих година у којима су новинари енглеских музичких магазина попут НМЕ стизали у Београд да опишу новоталасну сцену, нестала је унеповрат. Све је била једна велика заблуда. И била је и епидемија смрти те екипе из осамдесетих. Цијела постава бенда са првог албума, осим гитаристе Гагија, преминула је током деведесетих. Умирали су многи из те новоталасне екипе. Било је из те екипе и оних које је све то пренеразило, па су из београдских, лондонских и њујоршких клубова побјегли у српске манастире, замонашили се и признали себи да је све било лудо, брзо и опасно.

Постоје два дјела биографије бенда ЕКВ, један је оно срећно вријеме осамдесетих чији су симбол Милан и екипа. Онај други део биографије, почетком деведесетих, представља спознају о крају идиле Елдорада на Балкану. И ту је Милан направио болне пјесме. И био је ангажован против рата и распада Југославије.

Џони Штулић и Милан Младеновић су на крају свега постали двије највеће фигуре југословенског новог таласа. Обојица су одступили од овог простора у којем су се дефинисали као највећи. Штулић је отишао добровољно у егзил, Милана је одвела смрт. Заувијек су напустили овај географски простор, остављајући за собом мит који им је омогућио да нас никада не напусте и остану вјечно.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име