Поларне расе: Пси који сањају сјевер

0
345

Сибирски хаски, аљаски маламут, самојед и гренландски пас са својом препознатљивом естетиком и карактером, чине породицу поларних или нордијских паса, који су отприлике у исто време рођени на широком простору Поларног круга, Сибира, Аљаске, Камчатке и Гренланда.

Све ове животиње од памтивјека су биле у служби човјека, а њихова функција у поларном друштву и начин селекције створили су низ заједничких карактеристика ових раса, пише Петмагазин.

Сибир, крајњи сјевер Европе, 18. вијек. Око реке Колиме насељени су Чукчи, питом и гостопримљив народ рибара и ловаца сличан Ескимима. Живе у шаторима од коже налик индијанским вигвамима, у којима непрекидно одржавају ватру. Живе у условима сурове климе – зима у Сибиру траје готово осам мјесеци, од чега је шест оковано снијегом и ледом. Хране се сушеним месом, залихама сакупљеног биља, шумских плодова и ретких житарица које успијевају. Основно занимање им је разбијање леда и риболов, у коме долазе до основне намирнице – рибе.

За добар улов моле се бројним воденим и сувоземним божанствима, од којих је најважнији Тулкат – бог ријечних дубина, од којег зависе количина и врста улова. Пре него што би Чукча сврдлом и маљем направио рупу у леду, кратко би се помолио Тулкату да му подари неколико риба, којима би нахранио себе и своју породицу. За успјешну потрагу за храном, међутим, молитва није довољна. Потребно је прелазити велике даљине, како би се пронашло најповољније мјесто за разбијање леда и хватање рибе. Ловац Чукча, поред божанству Тулкату, захвалност дугује и псима, који вуку саонице којима се по снијегу и залеђеним језерима креће сибирски човјек.

Пси су незамјенљиви чланови сваке насеобине ловаца и риболоваца. Осим што вуку санке, којима се стиже до мјеста где је улов гарантован, они село бране од изгладнелих вукова, а у летњим мјесецима користе се за откривање дивљачи у непрегледним сибирским степама. Свака породица брине о и по десетак снажних, бијелих и издржљивих паса. Живот овог племена незамислив је без ових животиња.

Исконска борба човјека са суровостима природе у беспућима сјевера створила је и једну од најпознатијих раса паса – сибирског хаскија. Племе Чукчи, које се сматра утемељивачем ове плементите расе поларних паса, од памтивјека је везано за одане, поуздане и срчане животиње. Кажу да се хаски међу овим народом појавио пре око два миленијума. Сибирски ловац вијековима је из легла бирао најбољу штенад, чији је квалитет оцјењивао по снази, упорности, па и љепоти. Селекцију је правио према својим мјерилима – био му је потребан послушан и храбар пас отпоран на дубоке мразеве, лед и снијег, који може сатима да вуче саонице и тако обезбјеђује храну и себи и свом господару.

Данас, послије много вијекова селекције, чак и у предјелима далеко од хладног сјевера, можемо да видимо резултат селекције сибирских ловаца. Хаски, са својом препознатљивом естетиком и карактером, само је дио породице поларних паса, који су отприлике у исто време рођени на широком простору Поларног круга, Сибира, Аљаске, Камчатке и Гренланда. Све ове животиње од памтивјека су биле у служби човјека, а њихова функција у поларном друштву и начин селекције створили су низ заједничких карактеристика ових раса.

У поларне расе паса поред сибирског хаскија убрајамо и аљаске маламуте, самоједе и гренландске псе. Они се и данас одређују као пси за вучу, иако само мањи дио ових паса данас живи у земљама поријекла. Широм планете раширили су се у сасвим новој улози – као драги и љупки кућни љубимци. Упркос комфору, пажњи власника и топлини домова у којима живе, заједничка црта свих ових паса јесте чување највећег броја карактеристика њихових предака. Сматра се да су поларни пси сачували највећи број гена својих далеких рођака са сјевера и да су се најмање прилагодили савременим условима живота. То се препознаје у јединственом, многи би рекли и непредвидљивом карактеру, достојанству и тишини у којој овај плементити пас проводи свој градски живот. У необичном погледу сваког хаскија може да се прочита и траг жалости за непрегледним пространствима сјевера којима су господарили његови преци.

Сваки припадник овог народа необично је везан за своје псе. С њима заједно живе, дијеле храну, често и разговарају с њима. Њихови пси су снажни, велике главе, и веома су издржљиви. Мало једу и веома су хитри. Кожним везовима их упрежу у саонице, које током једног дана могу да пређу велики број врста (мјера за даљину, прим. аут.). Најчешће су бијеле или сиве боје и веома су одани. Мјештани су за њих везани једнако као и за чланове своје породице“, записао је о обичајима ескимских народа чувени руски путник из 19. вијека Лав Динкелман, који је током свог живота крстарио Сибиром и крајњим сјевером Руског царства. Ово је уједно и један од првих описа расе која је данас планетарно позната као сибирски хаски.

Забиљежено је и да је један трговац крзнима 1909. године довео сибирског хаскија у Канаду да би учествовао у тркама саоница. Велика трка на 650 км, одржана на Аљасци, први пут је јавно показала и потврдила изузетне квалитете ове расе паса. У канадским дијалектима реч хускy („промукао“) користи се за све псе промуклог гласа који вуку саонице, али данас се то име званично употребљава само за пса поријеклом из Сибира.

Сибирски хаски је најмањи и најлакши а истовремено и најбржи нордијски пас. Управо у потрази за том изузетном брзином, обављена су бројна укрштања да би се добили пси за вучу што бољих способности.

Интелигентан, послушан и мио, сибирски хаски је пријатан пас за друштво који је врло брзо купио симпатије љубитеља животиња у целом свијету. Једна од његових најпознатијих карактеристика јесте да веома ријетко лаје. Као што му и оригинално име говори, има промукао глас и више се заправо оглашава завијањем него лајањем. Добро се прилагођава умјереној клими, али мора да буде физички активан и није створен за досадан и лијен живот у граду.

Сибирски хаски

Власници ових паса свједоче да просечан хаски на безброј начина показује своју племенитост, али и да није идеалан љубимац за сваку породицу. Јединствена генетика и веза с прецима који су вукли санке ствара му урођену жељу за трчањем, веома висок ниво енергије и степен независности који понекад смета неприпремљеним власницима. Хаски се веома често не одазива на позиве, ужива у кретању и копању рупа. Људи имају примједбе и на његово често мијењање длаке, којој посебну ноту даје веома густа и вунаста поддлака, која је његов главни заштитник од хладноће.

С друге стране, сибирски хаски је изузетно интелигентан, забаван и шармантан. Он воли дјецу и веома је сладак и њежан с њима. Он је невероватно чист и без мириса, што га чини савршеним избором за друштво онима који повезују пса с алергијама.

Сибирски хаскији се и даље користе као вучни пси за такмичење паса који вуку саонице. Сибирци су и даље популарни у тркама ограниченим на чистокрвне расе и бржи су од других вучних раса попут самоједа, и бржи од много снажнијег аљаског маламута.

Данас се тежи да се раса подијели у две линије – „тркачки сибирци“ и „парадни-изложбени“ сибирци. Код тркачких сибираца се тежи да имају дуже ноге како би постизали већу брзину кад трче. Код изложбених сибираца тежи се да буду мањи. Осим трка санкама, веома су популарни и за рекреативну псећу запрегу, а такође се користе за скијоринг (један до три пса вуку скијаша) и европски ski-hi. Неки власници их користе за dog-packing и излетовање, односно шетање по природи.

Далеки рођак са сјевера сибирском хасију је аљаски маламут, чије је порекло и генетски састав такође одређен хладним пределима и вучом санки. Ови пси задржали су далеко више од свог изворног облика и особина него многе друге савремене расе. Особеност маламута се огледа у његовој снажној независности, која га не чини идеалним кућним и псом чуваром. Разлога за то има доста, а и сам изглед ових паса доста говори о томе. У беспућима Аљаске, која је њихова постојбина, узгајали су се само најробуснији пси. Сваки пас је морао да се избори за сопствено преживљавање. Љети их уопште нису хранили, а у неким крајевима се и данас тако поступа. Животиње су се, без обзира на близину човјека, саме бринуле за храну.

Аљаски маламут

Човјек је бирањем штенади из легла и пажљивим укрштањем тежио да створи што издржљивијег пса. Коме то није успијевало, тај је био одбачен. И здравствено стање је било веома важно. Кућица за псе није било, већ су животиње морале да спавају на отвореном и на снијегу. Строга селекција одгајивача је била присутна управо јер су знали шта ове псе очекује у раду и животу. Преживљавали су само најјачи примјерци.

Овакво поступање човјека створило је окретну и снажну животињу идеалну за екстремне услове, какви владају на Аљасци. Тако је створен највећи и најтежи пас за вучу од свих поларних паса. Име му потиче од енглеске речи Mahlamuts како се зову домороци на сјеверозападу Аљаске. Бијели досељеници су између 1909. и 1918. године открили своју склоност ка спорту са псима за вучу санки. Домаћи маламути били су узгајани за рад и вуче санки, где је предност давана снази и издржљивости, па су за спорту наклоњене дошљаке били преспори. Због тога су их укрштали са другим расама, што је учинило да се угаси готово сав изворни потенцијал паса са Аљаске. Расу су спасли одгајивачи Ирвинг и Бирд, који су у изворном обику почели да их узгајају у САД, али и да их промовишу у истраживачким експедицијама у поларним крајевима.

Маламути су спретни око намјештаја и малих предмета, што их чини савршеним кућним псима, под условом да добијају доста времена напољу ради задовољења њихових великих потреба за кретањем.

Ови пси обично су веома тихи јер, као и хаскији, веома ријетко лају. Кад маламут хоће нешто да вокализује, то ће често бити „речено“ звуком „вуувуу“. Кад маламут не лаје, може завијати попут вука или којота.

За разлику од хаскија или маламута, који су углавном достојанствени и озбиљни пси, њихов даљи рођак самојед – увијек се смије. Такав утисак оставља на човјека, прије свега због црне боје длаке око уста, које стварају утисак сталног осмеха. И ова раса дели основне карактеристике паса сјевера, али за разлику од осталих, боље се прилагодила другачијим условима живота. И самоједи уживају у кретању, дружењу с другим псима, вучи терета и свакој другој активности. Интелигентни, њежни и одани, самоједи уживају да проводе време с породицама с којима живе.

Самојед

Од нордијских паса у Србији, али и другим земљама, најмање је гренландских паса.

Реч је о великој раси „хаскити“, који се у прапостојбини користио као пас за вучу санки, али и драгоцјен савезник у лову на поларне медведе и фоке. Реч је о старој раси, која потиче од паса које су на Гренланд донели први досељеници Инуити. Занимљиво је да се на леденом острву и данас узгајају пси који су у генетском смислу идентични првим прапримерцима. У свом изворном генетском облику сачувани због своје снаге и брзине, без обзира на помало неухватљив темперамент. Најбољи су уз чврстог и ауторитативног власника, који васпитањем од њих може да направи не само поузданог пса чувара, вјерног пријатеља него и умилног члана породице, посебно дјеце.

Зов природе и Игра престола

Поларни пси због своје љепоте, карактера и моћи често су били инспирација уметницима, као и чест мотив у литератури, филму и популарној култури уопште. Сјетимо се само Бака из романа „Зов природе“ Џека Лондона или филмова о псима који вуку санке. На мала и велика платна тако је доспео читав низ хаскија и маламута, међу којима су најпознатији Балто, Ајрон Вил, Ејт Белоу, Сњежни пас и други… Легло преслатких поларних паса понијели су и јунаци прве сезоне „Игре престола“, који су сигурно допринели гледаности ове серије. Занимљиво је и да је савезничка инвазија на Сицилију током Другог светског рата носила кодни назив „Операција хаски“. Профил овог пса амблем је више десетина америчких средњих школа и универзитета, а његов лик краси тенкове и авионе канадске армије. Упамћени су и забележени на филму пси Балто и Того, који су најзаслужнији за успијех спасилачке акције на Аљасци 1925. године, када су становницима обољелим од заразних болести донијели пријеко потребни серум.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име