Прије 38 година умро је Јосип Броз Тито

0
811

На данашњи дан прије 38 година умро је Јосип Броз Тито, доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ и Савеза комуниста Југославије, маршал и врховни командант оружаних снага, који је управљао Југославијом 35 година.

Од Титове смрти прошло је 38 година, али многи грађани бивше СФРЈ и даље обилазе његов гроб у Кући цвијећа на Дедињу, у Београду, гдје је прије пет година сахрањена и његова супруга Јованка.

Датум Титове смрти поклапа се са почетком економске кризе у СФРЈ. Тито се разболио у 88. години, али га то није спријечило да учествује на Самиту несврстаних у Хавани 1979. године. Нову 1980. годину дочекао је у Карађорђеву, али није могао да стоји, па је честитку народима Југославије изговорио сједећи.Три дана касније смјештен је у Клинички центар у Љубљани због зачепљења бутне и поткољеничне артерије, а 20. јануара ампутирана му је лијева нога, док су му током фебруара отказали бубрези, а затим су се јавили проблеми са срцем и плућима.

Умро је 4. маја 1980. у 15.05 сати. У 18.50 сви ТВ екрани зацрњени су на 30 секунди, а онда је спикер Миодраг Здравковић сузних очију изговорио: “Умро је друг Тито”.

Сахрани Јосипа Броза Тита у Београду присуствовало је више од 200 истакнутих личности из цијелог свијета.

Десет година касније бивша Југославија била је поприште ратова, након осамостаљења бивших југословенских република, прво Словеније, а затим Хрватске и Босне и Херцеговине.

Јосип Броз Тито рођен је у Кумровцу, у Загорју, у мјешовитој хрватско-словеначкој породици маја 1892. године. Током његовог живота као датум рођења обиљежаван је 25. мај, и то као “Дан младости”.

Као аустроугарски војни обвезник учествовао је у Првом свјетском рату, с чином каплара, између осталог и на српском фронту. Рањен је и заробљен у Галицији, на руском фронту, 1915. године, па је извјесно вријеме провео као заробљеник у Русији. У његовим званичним биографијама, у послијератном периоду, навођено је да је потом учествовао у Октобарској револуцији.

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920. године, када постаје члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар КПЈ, послије смјењивања и стријељања Милана Горкића, претходног лидера те партије. Радио је и школовао се 1936. и 1937. године у Коминтерни у Москви.

Било је то вријеме најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских комунистичких првака.

Као лидер КПЈ предводио је у Другом свјетском рату партизански покрет, а из рата је изашао као легендарни вођа.

Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом провеле су комунистичку револуцију, током и након рата, у којој су, између осталог, у провођењу револуционарне “правде” нестале и десетине хиљада некомуниста под образложењем “борбе против сарадника окупатора”, посебно на Голом отоку.

Године 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија и одолијевао снажном Стаљиновом притиску, након чега је годинама вјешто балансирао између источног и западног блока, изборивши сасвим особену позицију Југославије као челнице Покрета несврстаних.

Његова улога у Покрету несврстаних, у познијој фази, посебно је упамћена по досљедном настојању да се несврстани задрже по страни од утицаја појединих проблоковски опредијељених чланица.

У унутрашњој политици оставио је уређење које се на крају показало као неодрживо за функционисање СФРЈ, попут Устава из 1974. године, који је практично развластио државу на рачун република.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име