Приказан филм “Радован – Повик иза зидова тамнице”

0
1489

Борачка оргабнизација “Илиџански борац” из Источне Илиџе почела  је  обиљежавање Дана одбране Илиџе – 22. априла и 14. маја, када су припадници такозване  Армије БиХ извршили  први и други напад  на ову сарајевску општину, на припаднике  Илиџанске бригаде, елитне јединице Сарајевско-романијског корпуса. Наравно, нападичима  српски борци нису дозволили да прођу  прве линије  одбране, херојски одбранили своја огњишта и народ.

Обиљежавање је почело на  посебан начин – приказивањем документарно-играног филма “Радован – Повик иза зидова тамнице”,  филмске сторије која  говори о првом предсједнику Републике Српске – Радовану Караџићу. Догодило се то у  простору Културног  центра Источно Ново Сарајево, у пуној кино-дворани, у присуству супруге првог предсједника Републике Српске – Љиљане Караџић.

Прије пројекције филма, присутне је поздравио предсједник Борачке организације “Илиџански борац” Горан Шеховац, који је  подсјетио на јунаштво српских бораца у одбрани Илиџе.

„Напале  су муслиманске паравојне формације из свих праваца. Кидисале су Зелене беретке, Патриотска лига и друге непријатељске јединице, под командом криминалца и плаћеног убице Јусуфа Пушине. Српски борци су  жестоко одговорили на  агресију и нису дозволили  да Алија, како је говорио, попије кафу у Војковићима казао је Шеховац и захвалио породици Караџић која је дозволила снимање филма “Радован – Повик иза  зидова тамнице”.

Пред публиком се нашао и директор филма Слободан Стојановић, који је надахнуто говорио како је настао, како је  нагласио, ванвременски филм, који није рађен  за потребе актуленог тренутка, него  за дужи период, као нека врста  историјске видео-читанке.

Продуцент филма – Удружење  “Част отаџбине”, одабрао је  екипу, повјерио јој задатак и предузео све мјере да се у екстремно кратким роковима уради филм, као нешто пријеко потребно српском народу. Екипа је схватила задатак као у вријеме рата борбену заповијест – да се то мора симболички и стварно завршити до 6. априла ове године, када је  почео Грађански рат у БиХ. Прва клапа филма пала је 4. фебруара на Жабљаку, у Петници, родном мјесту Радована Караџића. Снимано је на 59 локација у Србији, Републици Српској, Црној Гори и Федерацији БиХ, уз пређених 15.000 километара. У улози неке врсте статиста кроз филм је продефиловало  око 290 лица.  Екипа је имала изражену мотивисаност и жељу да се постигне највећи могући квалитет, што  укупном пројекту даје  додатну вриједност. Треба истаћи спремност домаћина на Жабљаку, Гацком, Палама и у Источном Сарајеву да пружи несебичну помоћ у снимању, што је било неопходно и драгоцјено. Пројекат је  веома сложен, вишедимензионалан по структури, сложен по пласирању идеје, осјетљив у оцјенама и намјери да се добије  ванвременски филм, а не филм  за потребе тренутка и актуленог времена. Био сам  дио филма, али морам  да изразим  личну захвалност свим актерима, од продукције  до комплетног ауторског тима, уз посебно поштовање и дивљење  вашем Хаџићанину – редитељу Драгану Елчићу, сигурно једном од најбољих редитеља на простору бивше Југославије и шире, на изузетној посвећености  и пожртвованости да уради овај ванвременски филм, јер је  надградио основну идеју и представља  повик и усклик српског народа и допринос  враћању вјере  онима  који су почели  да губе осјећај сопствених духовних колективних вриједности православља, историје, традиције, морала, за које се морамо изнова и увијек борити. Жеља нам је да  се филм нађе  у свакој српској кући, као штиво  из кога ће се учити српска историја“ рекао је, између осталог, Стојановић.

Треба изразити  дубоко поштовање  према  свима који су  ову филмску причу на професионалан начин  донијели међу гледаоце. Филм  обухвата све  важније дијелове  живота Радована Караџића. У њему су  радост  студенских дана у Сарајеву,  упознавање са својом животном сапутницом, пјеснички  дани на обалама Миљацке,  искрено друговање са пријатељима других вјера и нација, младалачка занесеност у стиховима, вјеровање да ће мир трајати дуго и да се неће обистинити Андрићеве  ријечи о  “тамном вилајету”, циклично понаваљање сукоба, мржње и убијања у епицентру  балканске вјетрометине – Босни.

Лик Радована Караџића у хашком казамату глуми Првак Народног позоришта  Љубивоје Тадић, који на упечатљив начин, необичним баритоном говори оно што је први предсједник Републике Српске написао у тами затворског простора, уз језиву буку неправде.

У  филмској сторији  су   тренуци  деведестих минулог вијека, када  тама почиње  да покрива  простор бивше Југославије, вријеме у којем Радован, јер то многи други  сарајевски српски интелектуалци нису хтјели,  стаде на  чело  свог народа. Одрекао се  удобности које су му  пружали  његова  племенита љекарска професија и породични дом,  прихватио се улоге  народног трибуна, вође у светој борби за правду и  опстанак српског рода у БиХ, и то  вријеме када су  свјетски моћници почели  да  сатанизују Србе, за праведнике да  проглашавају  оне  чији су преци љубили скуте Хитлеру и Павелићу у Другом свјетском страдању. Одједном, преко ноћи, Срби постадоше фашисоидан народ, заборавише стравичне бројке страдалих у Јасеновцу и другим стратиштима.

У филму су сцене  монструозног  убијања  припадника ЈНА у Добровољачкој  улици, крваво коло помахниталих криминалаца у  сарајевском паклу, убиство српског свата код најучувеније хришћанске  богомоље у граду испод Требевића, мучни преговори  са  хрватским и муслиманским вођама, Алијина првертљивост, лажи и обмане “миротвораца”, оних што  отворено  стадоше на страну заговорника  унитарне  БиХ, земље у којој Срби не би имали основна људска права.

Кроз  антологијску музику, дјело Драшка Јанковића,  тече  прича о  ратним збивањима, времену  када се разум повлачи пред  нечовјештвом, догађаји које најбоље описују ријечи Радованове пјесме “Пакао”: “Пакао је изашао на видјело и ко хоће да види видјеће,  кербери реже на наше мисли”. И, заиста, није било мало оних који  нису хтјели да виде истину оног што се догађало у БиХ у вријеме Грађанског рата. Њих видео-читанка, како  филм о Радовану назваше критичари, опомиње и преклиње да данас, када је престала  ратна  јека, признају своје  гријехове, не чекајући вријеме које  ће им,и послије њихове смрти, сигурно донијети праведну  пресуду.

Филм посматрача оставља без даха, провјетрава  сјећања на  туробно вријеме у земљи Босни, нагони човјека да преиспита своје  понашење у годинама зла, покаје се и због најблажег пријекора  упућеног онима што, када  многи, ношени личним интересима, побјегоше у завјетрину, истурише  груди према  помами  свјетске неправде, свјесни да ће остатак овоземаљског живота провести у затвору.”Ако нема Бога све је  допуштено”. Ове ријечи Достојевског “изговара” Радован у филмској причи Драгана Елчића.

Филм подсјећа и на Дјетон, мјесто у коме  су денесене одлуке  да рат стане, што је отворило путеве  егзодуса  српског народа са вјековних огњишта. Ништа се  случано не дешава,  па ни оно што учинише да онемогуће Радовану учешће у судбинским преговорима. Да је он био тамо, цртачи  мапа  не би могли успунити  паклене захтјеве налогаваца. Довољно је било да, како се у филму чује,  мајстори за преваре, користећи дебљу линију своје оловке, “поклоне” губитницима на бојном пољу  десетине километара квадратних српске територије.  Но, и то је био саставни дио сатанизације српског рода у том невремену.

И Холбрукова  превара није у филму заборављена. И тај дио филмске приче је за наук. Вођа  свилене  душе је повјеровао у обећања и повукао се из политичког живота, све због свог народа, да би му умањио патње у миру, вјерујући да ће  “миротворци” коначно проговорити истином. Није се то десило. Морао је у изолацију, далеко од породице и пријатеља, у вријеме у коме, како је рекао, “онај ко је знао ко је- није смио да зна гдје је, а онај ко је знао гдје је – није смио да зна  ко је.

Скривао се, вјерујућу да ће, умичући гониоцима, отворити простор свом роду да докаже да није крив за дјела која му приписују.Наравно, дошло је вријеме када се морало у Хаг. Опрашта  Радован и оним што га ухапсише, уз ријечи: “Срби, нека  вам је Бог на помоћи.”

Филм о Радовану отвара бројна питања и тражи одговоре, који сигурно у оваквом  политичком  амабијету ускоро неће угледати свјетлост дана. Али, правда  мора доћи. Због чега човјек који није наредио ниједан злочин, самује у хашким  ћелијама, због чега је  осуђен на  40 година робије, питања су  на  која могу одговорити само објективни и непристрасни посматрачи и судионици ратних догађаја у БиХ. Одговор је: Радован је Србин, а Срби су криви и за оно што нису  урадили. Једноставно, ово је  вријеме  таквих правила у Европи и свијету.

И на крају, поново ријечи директора  филма – генерала Слободана Стојановића, изговорене јуче у Културном центру у Источном Новом Сарајеву: “Филм  представља  значајан допринос стварности српског питања  и нека је врста сатисфакције за силне неправде нанесене нашем народу, поднесеним жртвама, како колективним тако и појединачним, укључујући и Радована Караџића као персонификацију колективне и идвидуалне неправде. За Радована  и све  сатанизоване и утамничене Србе, нека овај филм буде мелем  на тешко рањеној души”.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име