Саборна црква у Сарајеву

0
542

Саборна црква (Црква Пресвете Богородице) у Сарајеву проглашена је националним спомеником 2006. године заједно са покретном имовином коју чине збирка од 82 иконе, од чега је 69 икона саставни дио иконостаса, 14 предмета израђених од метала, Христов гроб, трон, проповједаоница и Јеванђеље.

Саборна црква у Сарајеву посвећена Пресветој Богородици је једна од највећих православних цркава на просторима Балкана. Њена изградња започета је на иницијативу српских житеља Сарајева. Султан Абдул Азиз Хан је издао допуштење за градњу цркве, а земљиште за њену изградњу купљено је 1859. године. Темељи сарајевске Саборне цркве постављени су 15. јуна 1863. године, а објекат је завршен 1868. године. Саборна црква је изграђена у самом центру Сарајева, у тадашњој Ташли-ханској махали. Дјело је мајстора Андрија Дамјанова чувеног неимара из XIX. вијека, који се прославио изградњом православних цркава на просторима Балкана.

Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. вијека. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару.

Први покушај остваривања комплетних композиција, разрађених у духу старих српских споменика, представљају храмови које је за потребе СПЦ-а подигао македонски неимар Андрија Дамјанов из Велеса (око 1813 – 1878) са сарадницима, у најпознијем периоду своје градитељске дјелатности, између 1850. и 1875. године. Дошавши у Србију 1851. године, са богатим градитељским искуством стеченим на многобројним монументалним градским црквама у Турској, саграђеним у духу поствизантијске традиције, допуњеним појединим елементима западноевропских стилова, Дамјанов је постао централна личност првог периода тражења српског стила. Његов рад на том пољу обиљежиће велики број монументалних градских цркава, на којим, као и у ранијем опусу, преовлађују хетерогене стилске концепције, али сада изражене са наглашеним српско-византијским карактером.

Сарајевска православна црквена општина ангажовала је Андрију Дамјанова да са својим сарадницима сагради нову, монументалну цркву у самом центру града.

Изградња Саборне цркве у Сарајеву износила је 36 000 дуката, а новац је сакупљен од добровољних прилога.

Влада је поклонила камен којим је зидана црква, а који је вађен у мајдану у Ковачићима поред Сарајева.

Изградња црквене зграде је завршена 1868. године, а градња звоника завршена је 1872. године. На великој свечаности, у присуству везира, војске, дипломатског врха и многобројних званица, црква је освештана 2. августа на Илиндан 1872. године.

У току ратних дешавања у периоду од 1992. до 1995. године, Саборна црква у Сарајеву претрпјела је мања оштећења, али је послије рата штета санирана.

Санација Саборне цркве вршена је од 1998 до 1999. године. Инвеститор је била Федерација БиХ – Федерално министарство образовања и културе, а донатор је била Република Грчка, Министарство иностраних послова.

Дамјановљева црквена архитектура намијењена српским православним општинама, као и све што је подигао овај свестрани неимар са балканског југа, представља симбиозу неколико стилских и функционалних опредјељења. На њима су присутни елементи византијске и поствизантијске архитектуре (огледају се у општој силуети купола над наосом, рјешењу основе, примјени традиционалних тријемова), српско-византијског неимарства, као и елементи романике, готике, левантинског барока и исламског грађевинарства, употријебљени у декоративним завршецима елевације и обради подионих вијенаца, у мјешовитим конструкцијама и обрадама ентеријера, док су елементи западноевропског барока испољени, прије свега, у облицима и детаљима звоника.

Према концепту просторне организације, Саборна црква у Сарајеву припада типу тробродне цркве са припратом, наосом и олтарским простором.

У архитектонском смислу, црква је грађена у неокласицистичком стилу, правоугаоне основе са пет неовизантијских купола са високим тамбурима, полукружном апсидом, класичним прозорима постављеним у два хоризонталана реда и великим барокним звоником.

Зидови цркве нису осликани сценама из Старог и Новог завјета, него је на њима, у секо техници, урађена различита флорална и геометријска орнаментика. Тако се може рећи да је у доњим зонама зидова сликаном орнаментиком имитирана градња каменом, а на стубовима мермером, док су лукови, сводови и апсида украшени различитим флорално-геометријским орнаментом. Сводови у куполама садрже симболични украс плавог неба и златних звијезда.

Израду иконостаса у Саборној цркви је новчано подржала руска царска породица, односно, иконе су прављене у Сергијевском манастиру близу Петрограда трудом арсимандрита истог манастира г. Игњатија, који је сабирао прилоге од царске породице и других имућнијих особа, послао је на дар сарајевској цркви.

Оквир иконостаса је рађен у Сарајеву. Његова израда, а потом и позлата, је повјерена руским мајсторима. Позлатом је украшено око 118 м2 иконостасне преграде.

Иконе које су уграђене у иконостасну преграду су рађене 1869. године у Тројице-Сергејевској лаври, у истом манастиру у којем је своје иконе радио познати Андреј Рубљов више од четири вијека раније.

Збирка икона која се чува у овој цркви је сљедећа: Пресвета Богородица, Преображење Христово, Васкрсење Христово, Христово Распеће, Св. Илија, Св. цар Константин и царица Јелена, Св. Никола Чудотворац, Рођење Пресвете Богородице, Христос.

Христов гроб

Христов гроб је смјештен на сјеверној страни наоса цркве, одмах уз проповједаоницу. Израђен је око 1890. године од дрвета. Дар је удовице Теодора Петровића из Сарајева.

На празник, Велики петак, одвија се обред у којем се из олтара износи плаштаница на којој је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се полаже на Христов гроб, а вјерници је цјеливају.

У дну је натпис: „У славу Христу спаситељу прилаже овај гроб Константина удова Петровића за вјечни спомен свом супругу Теодору и сину Константину у Сарајеву на Велики петак 1890. године.“

Проповједаоница је смјештена на сјеверној страни наоса цркве. Израђена је око 1874. године од дрвета. Проповједаоница је обојена свјетлијом смеђом бојом и позлаћена је. Проповједаоница је висока око 5 м.

Служи за одржавање проповиједи током, односно након богослужења.

Трон

Трон је смјештен на јужној страни наоса цркве, насупрот проповједаонице. Оријентисан је у смјеру сјевер-југ. Израђен је око 1874. године од дрвета.

Током богослужења на трону сједи митрополит.

Осим наведених збирки икона, Христовог гроба и Трона, у овој цркви се чува и књига Јеванђеље која је дио покретне имовине овог националног споменика.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име