Сјећања једног “малог човјека” из “чаробне кутије”

0
186

Данас је Свјетски дан радија. Обиљежавамо га у знак сјећања на 1946. годину, када је основан радио Уједињених народа, а прогласио га је UNESCO, на приједлог Шпањолске радијске академије.

Још као дјевојчица слушала сам радио и замишљала како у тој чудној кутији живе и раде мали људи. Кад ја отворим очи, они хитро иди до малог умиваоника. Перу лице, журе да тачно на вријеме стигну на своја радна мјеста и поздраве нас у новом дану. У мојој глави имали су униформе. Испеглане, са свим дугмићима на мјесту. Јер то што их ми не видимо, не значи да они не држе до себе.

Све што кажу била је истина.

Када господин из кутије каже: “Тачно је дванаест часова”, неким чудом увијек би се казаљке преклопиле једна преко дуге и било је дванаест. Ако случајно каже: “Данас послијеподне ће падати киша”, сви из куће би кренули са кишобранима.

Смишљали смо разне начине како да ову чудну справу учинимо још забавнијом. Недуго затим сва дјеца у улици знала су комбинацију дугмади како би на касетама остајао звук. То је била мала лабораторија која је неуморно радила. Попут друге смјене. Када човечуљци из кутије заврше посао, ови други га преузму.

Фото: Pixabay.com

Сатима смо премотавали… напријед, назад, рец, пауза, плеј… Епохално откриће је била спознаја да и сами можемо снимати свој глас. Онда смо од старије поставе преузели начин рада, а садржај је био иновативан. Вијести су углавном обухватале Карађорђеву улицу, дио улице Марака Ећимовића и тек понека са веће удаљености.

Гласиле су отприлике овако: “Синоћ су непозната лица непозвана ушла на чика Момирово имање и отуђила већу количину парадајза, краставаца и паприка из његовог пластеника. О овом чину непоштовања и напослушности обавјештени су родитељи. Обавијестио их је тужибаба Данко.”

Морам признати да су ове вијести за то доба биле веома објективне.

Фото: Pixabay.com

На часу српског језика, учитељица нам је дала неко штиво да читамо. Читали смо неуморно, једно по једно. Она би стајала поред сваког ђака, подесила своју штоперицу на сату и руком давала знак кад да се почне са читањем. На крају овог експеримента, одабрала је нас шесторо.

“Сутра идемо на радио”, рекла је. “Имаћете прилику да снимате дјечију емисију.”

Сјећам се љубоморних погледа дјечака који нису могли да сакрију своју љубомору и невјерицу. Знам… и мени је било тешко повјеровати да је заиста могуће ући у ту зачарану кутију. Сјећам се сваког степеника, сваких врата, сваког прага, мириса старих плоча, трака…Мирис нове пластике, мирис тек отворене играчке.

Подјељени по улогама, брзо смо схватили шта нам је задатак. И кренули смо. Почели смо од мог дијела. Иде овако:

“Бруји весело воденички точак,

глас му путује сунчевим пољима

и губи се у старој буковој шуми

пуној тишине и влажних сјенки.

У воденици дријема млинар Триша,

стар и доброћудан чичица…”

Смјењивали смо се без грешке. Мачак који је отишао у хајдуке, ког је описао Бранко Ћопић, био је спреман да се емитује у дјечијој емисији нашег радија, коју су спремали другоразредни основци.

Фото: Unsplash.com

Временом сам схватила колико су ти “мали људи” у радију, заправо велики. Колико је њихов посао тежак. Готово као посао рудара. Копати, тражити, прљати руке, трагати, чувати тло под собом и над собом, и на свијетлост изнијети само један грумен. Онај злата вриједан. Пронаћи вијест, новост, репртажу, причу која обавјештава, васпитава, савјетује, забавља. Знамо и сами да није увијек лако правити друштво свима.

Не знам ни сама што се присјетих ових дана, још мање што ова сјећања ставих на папир. Да ли због тога што “чаробна кутија” више никог не занима, што са сваком кишом купимо по један кишобран, што пустоловине Бранковог мачка хајдука више нису занимљиве, што се не зна ко је “прав”, а ко тужибаба, што данашње учитељице лакирају нокте, што је “Инста сторy” занимљивији од било које дјечије емисије… Ето написах.

У потпису “мали човјек” из радија.

Аутор: Бојана Арбиња

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име