Сјећање на Милицу и Наташу чије дјетињство прекиде снајперски хитац 1995. године

0
1109

У ова данашња времена свједоци смо, нажалост, тужних слика страдања недужног народа, нарочито дјеце, у ратом захваћеним подручјима свијета.

Прије неколико мјесеци интернет и друштвене мреже преплавиле су слике убијеног Сиријског дјечака, како непомично лежи на обали мора. Жртва је утапања, али је жртва немилосрдног рата који бјесни на Блиском Истоку. И баш он, трогодишњи Ајлан, постао је симбол страдања и ратног ужаса.

Колико само недужне дјеце страда због крвавих политика немилосрдних свјетских моћника, колико само малих недужних створења је изгубило живот у ратној машинерији.

Нажалост, примјера је много.

Листајући странице наше историје, која је нажалост пуна крви и сукоба, застанимо, бар на тренутак из пијетета ка жртвама, на деведесетим годинама.

Босна и Херцеговина. Деведесете године. Ратни сукоби. Скоро па да није било дана, тих црних деведесетих, кад смрт није била главна вијест. Гинуло се на све стране. Задах смрти осјећао се на сваком кораку. Смрт као да је постала свакодневница. Као да је и Босна постала мали Витлејем, као да се и ту неки нови Ирод издигао па не мари за страдањем дјеце.

Нeмамо срца одвојити нити једно дијете чији се живот насилно угасио, одвојити, нити га посматрати другачије сем кроз Витлејемску дјецу. Ни једно дијете убијено током ратних сукоба у Босни и Херцеговини није криво за бездушну политику домаћих и свјетских властодржаца. Свако од њих, без обзира како се звало и чије име носило, само је дијете. Много је мучних примјера страдања дјеце у протеклом рату. Свака од тих грозних прича отима тежак уздах из груди. Тешко је издвојити појединачан примјер. Бог нека опрости, гријех је и појединачно говорити о страдању невине дјеце.

Један у низу ужасних сцена страдања дјеце десио се на самом крају ратних сукоба у БиХ. Зла судбина застаде на 1995. години.

Марта 11. 1995. године, негдје око 15:00 часова, снајперски хитац прекинуо је дјетињство десетогодишњој Милици и деветогодишњој Наташи. Не слутећи да их зло око гледа кроз снајперску оптику, безазлено и безбрижно Милица и Наташа, као најбоље другарице, дјечијом игром пркосиле су суморној ратној свакодневници. Дјевојчице, безазлена дјеца, напрасно су постала легитиман војни циљ. Из непосредне близине, према изјавам очевидаца и свједока страдања, снајпериста је погодио Милицу и Наташу са зграде „Лориса“. Није им било помоћи. Упркос брзој интервенцији љекара њихова малена, чиста, слабашна срца нису могла да издрже удар смртоносног олова. Издахнуле су на плочнику трга који данас, бесрамно, носи назив „Трг хероја“. Иако се добро зна ко је био безумник који је притиснуо обарач и усмртио два недужна живота, правда, бар ова овоземаљска, га ни до дана данашњих није стигла.

Милица Лаловић и Наташа Учур јесу српска дјеца, али су симбол страдања сваког дјетета у протеклом рату, без обзира на националност. Како имати срце па казати ово пострадало дијете је Српско ово је Бошњачко. Сва дјеца су наша. Свако пострадало дијете опомена је сваком оном безумнику који је био зачетник зла и сукоба. Сва пострадала дјеца су мученици. Њихова огромна жртва обавеза је свима нама да се окренемо једни око других, да се запитамо коме и чему су потребни сукоби.

Милица и Наташа данас једна до друге почивају. Њихови надгробни споменици, и споменици многе страдале наше (наше=свих нас, без обзира на нацију) дјеце, али и споменик убијеној дјеци Сарајева и сваки споменик и свака хумка дјетета широм свијета, свједок су тешких и ужасних времена, али морају да буду опомена да се више никада и никоме слично зло не понови.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име