Српкиња која је прошла „стазу смрти“ и дотакла небо

0
528

Са врха Хималаја види се цио свијет, поглед досеже до 200 километара, снијег је најчистији, а небо највише плаво, истиче Драгана Рајбловић, прва жена из Србије и Балкана која је “дотакла небо”.

Увече у кампу, када је ведро, прича Драгана, доживљај ноћи и неба је потпуно другачији него на мањим висинама.

“Звезде су огромне и има их много. То се само уживо може осетити, тешко је камерама и фотоапаратима дочарати”, описује Рајбловићева на промоцији своје књиге у Фочи.

Она се на Хималаје – вјечно боравиште снијега, на највиши врх Монт Еверест /8.848 метара/ попела 2007. године, а успон је детаљно описала у књизи “Мој Еверест – сан и јава”.

Посљедњих хиљаду метара иде се “стазом смрти” на којој се могу срести залеђени лешеви планинара, који нису успјели да дотакну највишу тачку свијета.

Рајбловићева прича да је мислила да ће се, када буде видјела залеђене лешеве, вратити, али се постепено навикла на такве призоре.

“Лешеви су под пењачком опремом, неки имају маске за киосеоник и наочаре, ретко коме се виде лица. Као да нису мртви, изгледали су као да спавају. Није било толико потресно, али је то представљало велику опомену да ћемо, ако не поштујемо правила, и ми тамо вечно остати.

Много је важно да се правила поштују, планина је ту и неће побећи, увек можемо да се вратимо, али кад изгубимо живот више нема враћања”, каже она.

Једно од главних правила је – придржавати се режима исхране.

“Да једемо лакшу храну која се боље вари, јер је метаболизам тамо спор, затим да пијемо најмање четири до пет литара течности дневно да бисмо разредили крв, јер због недостатка кисеоника крв постаје густа, споро протиче кроз вене, лако могу да се добију промрзлине и висинска болест”, напомиње Рајбловићева.

С друге стране, потребна је веома добра организација, која је 50 одсто успјеха.

Ако је некоме лоше и не осјећа се добро, то је аларм да се врати на посљедњу висину на којој је био добро и да има стрпљења, што је најважније.

Читава експедиција трајала је два мјесеца, а за вријеме седмодневног успона, било је много тешких ситуација, када је помишљала да се врати.

“Када се пењете до 7.900 метара без кисеоника, дође вам да баците ствари и кажете себи: `Шта ће ми све ово`. Исто тако, када смо силазили, пукао ми је држач око струка, па ми се подлила крв на раменима од тежине ранца и дошло ми је да га бацим.

Али, шта су та два мјесеца, наспрам целог живота? Ево, десет година после причам људима о томе, пуштам филмове. Остале су лепе успомене”, наводи Драгана Рајбловић.

За домаће становништво – Шерпасе и Тибетанце – каже да су веома мирни и да у њиховом рјечнику не постоје ријечи “туча” и “свађа”.

“Никад нисам чула да неко од њих повиси тон или се свађа. После, када смо сишли у Катманду, један Шерпас се тукао у неком клубу, па су сви били збуњени.

Што више ми, Европљани и Американци, одлазимо тамо – више кваримо тај народ. Када чују како се живи на Западу, они почињу да личе на нас”, сматра Рајбловићева.

Онима који имају намјеру да освоје врх свијета, савјетује да добро процијене да ли то стварно желе.

Рајбловићева је била и у Јужној Америци на највећем вулкану на свијету Охос дел Саладо, а прошла је и пустињу Атакама.

На позив Планинарског друштва “Зеленгора”, Рајбловићева је у Фочи представила своју књигу.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име