Српски војници на Солунском фронту скидају шљемове, стављају шајкаче и играју коло: Сто година стари снимци

0
494
Фото: opanak.net

Шта је све одржавало дух српских војника на Солунском фронту? Наравно, мисли о породици, поробљеном родном крају, вјера и дисциплина. Али и пјесма и игра. Прије тачно сто година, у паузама борби са непријатељем, српски војници су одлагали опрему добијену од Француза, скидали њихове шљемове, па из одјеће извлачили спаковане шајкаче, те усред Првог свјетског рата – уз гајде и оркестре играли коло.

Музика је била саставни дио српске војске у тадашњој Краљевини. Сваки пук је имао свој оркестар, али је и не мали број обичних војника, редова, од којих је преко 90% било из сеоске средине, и сам свирао, најчешће фрулу, гајде или гусле.

У архивама Југословенске кинотеке налази се истинско богатство филмског материјала, па и документарног из поменутог периода. Уосталом, у питању је филмско-архивска установа од посебног значаја за државу, па тако Кинотека у својим архивама чува филмске записе играња кола и то управо од стране српских војника на Солунском фронту.

И, за крај овог историјског видео-триптиха, најстарији снимак за "Фесјбук ексклузиву". Година 1912. Српска коњица креће у Први балкански рат.(Рус Самсон Чернов забележио у околини Ниша, хвала људима из Кинотеке што су сачували)

Gepostet von Дарко Николић am Donnerstag, 22. September 2016

Њему су претходили страшни дани. Скоро читава једна земља се измјестила пред налетом окупатора, а њена војска, према мишљењу њемачке Врховне команде од 29. новембра 1915. већ је била мртва. Тадашње саопштење гласило је „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бједни остаци који су се разбјегли у дивље албанске и црногорске планине, гдје ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“. У Кинотеци су чак сачувани и неки моменти са тог, највећег страдања нашег народа у Великом рату, па и њих, можда први пут у свом животу, можете да видите овдје:

Мала Фејсбук ексклузива (током паузе у завршном ишчитавању мог романа о Гвозденом пуку, пре него што вам јавим "спреман је!")Захваљујући дивним људима из Кинотеке…. пред вама су ретко виђени снимци – повлачења српске војске преко Албаније, зима 1915/1916.

Gepostet von Дарко Николић am Mittwoch, 2. November 2016

Ипак, чудо се догодило. Као што рече владика Николај, „без Голготе нема Васкрсења“: прошавши албанску Голготу, српски војници су послије опоравка на Крфу одмах послати на, како се тада звало, „јужно бојиште“ или „македонски фронт“, који је тек касније постао познат као Солунски. Тамо су, баш прије 100 година, једни наспрам других били, са једне стране Срби, Французи, Енглези и Руси, касније уз њих и Грци и Италијани, а са друге Њемци, Аустроугари и Бугари. Јединице које су од љета 1916. до јесени 1918. биле у првим борбеним линијама добијале су, с времена на вријеме, краћа одсуства. Одлазили су војници само мало даље, у позадину, како би на кратко дошли себи од ратних ужаса, од нових погибија, али и да освјеже још неостварену жељу – да се врате у отаџбину. И баш ту, тик иза линије фронта, скидали би француске „М15“ шљемове, ма колико они били лијепи јер су са предње стране имали српску кокарду у виду орла са штитом на коме су оцила. Умјесто њих, узимали су оне своје старе, добре шајкаче. А онда, уз звук гајди, некада и читавог пуковског оркестра, играли би – коло. Кад душа игра, онда тијело лети. Ево како је то изгледало на Солунском фронту:

Ексклузива! И то шокантна (ма колико да су вас шокирали снимци јуриша на Бугаре код Брегалнице, они из одбране Београда 1915, или видео снимци страшног преласка преко Албаније потоње зиме).Ово је – како се код нас стварно играло. Стварно. Снимци су са Солунског фронта и права су ексклузива (Успут, како то да ми погрешно мислимо да је садашњи фолклор "чување традиције" одговор даје сјајна прича овде: http://poslusanje.blogspot.rs/p/blog-page_5173.html). Уживајте. И ја сам, монтирајући ове сто година старе снимке до којих сам дошао.

Gepostet von Дарко Николић am Donnerstag, 3. November 2016

Војници који су играли коло усред Солунског фронта, са друге стране, нису једини који су се у пјесму или игру носили са ратним тешкоћама. Сви знате ону чувену сцену из филма „Неретва“, када рањеници пјевају „Падај сило и неправдо“ док траје напад Њемаца и усташа на партизане, али и у српској војној историји има сличних сцена. Тако се у архивама могу пронаћи подаци о томе да су војници Гвозденог пука, чије је пуно име било Други пјешадијски пук „Књаз Михаило“ првог позива, оне чувене 1913. на још чувенију Брегалницу кренули уз пјесму „Јесам ли ти Јелане“ („Пукни зоро“ је свима драга пјесма која је, просто, настала недавно, о чему свједочи признање композитора Роберта Пешута – Мањифика да је то урадио у част свог деде, Солунца). Или, приликом херојске одбране Београда 1915. године, коју памтимо по говору мајора Гавриловића, новинари „Балкана“ су записали да се из ровова могло чути „Свети Боже, свети моћни, свети бесмртни, помилуј нас“, односно литургијско појање српских војника, а из оних ровова на Дорћолу стара пјесма „Долине тутње, а гора јечи, и грокћу пушке, бије се бој. Додија ропство и љута патња, Србин се диже за народ свој“.

Стара крилатица „Пјесма нас је одржала, њој(зи) хвала“ добила је своју допуну у народној игри, усред најтежих борби. Па опет, снимци са Солунског фронта, ма колико нам сензационални били, ипак су само подсјетник – колико тога смо заборавили о самима себи.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име