Сто година од подизања српске заставе изнад Бијеле куће: Какву је улогу имао Михајло Пупин и како је Вудро Вилсон говорио о Србима

0
621

На крову Бијеле куће, само су се два пута вијориле стране заставе: српска 1918. године и Француска 1920.

Да се српска застава завијори тог 28. јула прије 100 година велику улогу имао је велики српски научник Михајло Пупин, који је тада био почасни конзул, али и пријатељ тадашњег предсједника Америке, Вудроа Вилсона.

У знак подршке српском народу и његовом херојству, предсједник САД Томас Вудро Вилсон је на четврту годишњицу аустроугарске објаве рата Србији – 28. јула 1918. године, прогласио Српски дан.

Овим поводом организована је свечаност на којој је Вилсон упутио поруку, која је прочитана у црквама широм Америке, а објављена је и у већини новина, у којој хвали херојство Срба, и позива Американце да на мјесним богослужењима искажу саосјећање.

Вилсонов говор у Бијелој кући

“Народу Сједињених Држава:

У недјељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, прије него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља рјешеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протјерали Аустријанце и након што су Њемачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.”

Примјерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присјећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосјећање са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира свијетом. У исто вријеме, не бисмо смјели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.

Ово се не може обиљежити на више прикладан начин до у нашим црквама.

И, зато, позивам народ Сједињених Америчких Држава, свих вјера и вјероисповјести, да се окупе на својим мјесним богослужењима, у недјељу 28. јула, у циљу исказивања саосјећања са овим подјармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама, и да призовемо благослов свемогућег Бога за њих саме као и за циљ којем су се посветили.”

 

А за благонаклон став америчког предсједника према нашем народу можемо да захвалимо и научнику Михајлу Пупину.

Пупин је већ увелико живио у Америци, гдје је био професор на престижном универзитету Колумбија, када га је Краљевина Србија 1912. именовала за почасног конзула у САД. На тој позицији је остао до 1920. године. Својом титулом много је допринијео добрим међудржавним односима, као и позицији Србије, а то што је био лични пријатељ предсједника САД Вудроа Вилсона могло је само да му буде додатни плус.

Пупинова дипломатска мисија

Краљевина Србија га је 1912. именовала за почасног конзула у САД и ову дужност је обављао све до 1920. године. Након Првог свјетског рата Пупин је био не само изузетно поштована личност у научним круговима већ је захваљујући личном познанству са предсједником САД Вудро Вилсоном имао утицај и на политичке одлуке.

“Моје родно мјесто је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтјев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Предсједник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убједљивости”.

Михајло Пупин је у сваком тренутку истицао своје српско поријекло, али истовремено уздизао амерички начин живота који би се могао описати ријечима његове домаћице на фарми у Делаверу:

“Америка пружа једнаке могућности свима, сваки појединац мора тражити ове могућности и бити спреман да их искористи кад му се укажу”.

Ово је један од савјета које никада није заборавио.

 

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име