Света царска породица Романов

0
231

Трагична прича једне породице, разапете између рата и воље народа, заувијек прогнане са својих опустјелих огњишта.

Русија, доба ратовања, патње и незадовољства.

Колико заправо знамо о чувеним Романовима? Шта прихватамо као неприкосновену истину, а шта се приписује легенди? Након толико година још увијек се нагађа о истини ове трагичне приче…

У зиму 1917. године, у јеку Првог свјетског рата у Петрограду избијају немири. Бољшевици, раднички покрет, под вођством Владимира Илјича Лењина подижу прву од двије – Фебруарску револуцију.

Са свих страна видим само издају, кукавичлук и лаж“ изговара цар Николај II након абдикције 1917. године. Царска империја пада након триста година столовања у Русији и посљедњи потомци великих Романових бивају одведени из двора. Смјештени у Јекатеринбург, у такозвану „Кућу посебне намјене“ изложени су режиму који их припрема за убиство. Њихово кретање тада бива ограничено на крг ограђеног дворишта, искључиво уз пратњу чувара. Отварање прозора на кући није било дозвољено, а временом чак ни то није било довољно, па су били и зазидани. Све у сврхе „безбиједности“ Романових. Упркос свим тим ограничењима, ова, религији посвијећена породица, присуствовала је редовним богослужењима. На једном од таквих, противно правилима, молитву „Са светима упокој“ умјесто да прочита, ђакон је запјевао. Тим чином породица Романов присуствује сопственом опелу три дана пред убиство. У ноћи 17. јула 1918. године почињен је један од најкрвавијих злочина, тако што бољшевици, под командом Јакоба Јуровског, извршавају стријељање.

Разрјешење мистерије, или бар нада за трачком истог, води нас у не тако далеку 1991. годину, а причи о Романовима, великим какви и јесу, ту није крај. У подножју планине Урал, у рударском окну, пронађена је гробница Романових. Тај догађај инспирише стварање легенде, оне која улази у историју Русије и она која је створена као вјечити бијег од мучног краја тако значајне династије.

Велики је број историчара који вјерују и до дан данас доказују да судбина Романових није окончана те ноћи 1918. године. Вењамин Алексејев, руски историчар и члан Руске академије наука, износи тврдње противне званичној верзији догађаја. Он говори о кованицама које датирају из 1930. године, пронађеним са угљенисаним костима, што се очито коси са чињеницом да је породица страдала 1918. Потом се у Њемачкој 1920. појављује извјесна Ана Андерсон, која тврди да је најмлађа ћерка цара Николаја II – Анастасија Николајевна. Она није једина која се кроз историју јавља тражећи право на благо Романових, појављивале су се још 24 Анастасије, 53 Марије, 33 Татјане, 28 Олги и чак 81 царевић Алексеј.

О интригантном животу ове породице свједочи нам постојење руског свештеника и мистика Григорија Распутина. Ова, у народу позната као контроверзна личност, својим дјеловањем имала је велики утицај на посљедње дане Романових. Видовњачким моћима једини је успијевао да залијечи царевића Алексеја који је боловао од хемофилије, болести за коју ни данас није пронађен лијек. Тиме придобија повјерење царске породице и крчи себи пут до Руске политичке сцене. Његова смрт подједнако је запањујућа као и његов живот и остаје питање – да ли је то истина или само легенда? Наиме, након неуспјелог тровања колачима на једној вечери, у Распутина пуцају и са сигурношћу да је мртав бацају га у Неву. Каснијом аутопсијом утврђено је да је овај, све само не обичан човјек, био жив када је у ријеку бачен, гдје се коначно утопио.

Једно је сигурно, кроз историју Русије, до престола се нагло долазило, а исто тако и одлазило, па тако бива и са јунацима ове приче. Ипак, ова давно смакнута породица успјела је да побиједи заборав. Легенда опстаје као нада за посљедњим преживјелим потомком велике династије. Да ли су интриге заправо истина и све ове године покушавају да се као такве и докажу? Чар и јесте у томе што вјероватно никада нећемо сазнати.

Аутор: Софија Симић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име