Сви знамо за шопску салату, али не знамо ко је народ по имену Шопи

1
758
Фото: opanak.net

Шопи или Шопови је регионални назив који се употребљава за становнике настањене на централном Балкану, а који се по њима назива Шоплук. Према Јовану Цвијићу, Шоплук обухвата цијелу западну Бугарску (укључујући видинску, софијску и пиринску регију), источну Македонију, дио југоисточне Србије и веома мали дио данашње Грчке.

Шопски предио (Шопје) је почињао (према извору са почетка 20. вијека) од граница некадашње Кнежевине Србије. Шопска средишта била су у 19. вијеку Радомир, Ђустендил, Свети Никола, Кратово али и Врање, Ниш и Пирот.

У српском Шоплуку, као и у дијелу бугарског и македонског, становништво говори призренско-тимочким дијалектом српског језика. “Шопски дијалекат” је крајем 19. вијека био спона између српског и бугарског језика.

Шопи су одувијек сматрани за племе унутар српског народа, уз Брсјаке и Мијаке. Сматрало се да су Срби у Бугарској широко распрострањени, а нарочито их је много било до и око града Софије (Сердике). Једни су били католици (Дубровчани), а други многобројни православци (Шопови). Мезијски древни становници Шопи, су једини сачували своја српска обиљежја, за разлику од Гета, Горштака и Беса – који су побугарени. Шопови из Ђустендила и Самокова “нису ништа друго до Срби”, и “Српско је до река Искар и Месте”, говорило се 1913. године.

За разлику од Бугара, Шопе као и Србе карактеришу породичне задруге, као једно од битних етнолошких карактеристика. Шоповима су у 19. вијеку означавани становници Софије. Шоп је по неким изворима и уврједљив назив за Србе, који су давали Бугари (али и Срби са сјевера), Србима на југу.

Они су имали своје особено народно осјећање, које их је одвајало од Бугара и приближавало Србима, оним преко границе. То нису били “добри Бугари”, и зато су били су предмет сталне пажње бугаских власти. Српски научник Јован Цвијић описујући психичке варијетете код српског другог, динарског типа, за пети узима “Шопски” (торлачки). Представници тог варијетета имају особине раје, а често духовне живости и склоности за шалу. По Цвијићу, Шоплук је један од примјера етничке слојевитости нашег народа, у којем живе Срби динарци, људи карактеристичних душевних својстава. Становници Шоплука били су за разлику од осталих Срба, суморнији, са мање веселости и хумора, врло слабе фантазије. Код њих је и знатно мање таштине и пргавости; мање су преки и жустри од сународника из сусједних области..

Лингвиста и академик Александар Белић сматрао је, пак, да су ти Шопи (у српским крајевима) судећи по говору више Бугари него Срби. Белићева књига је изазвала револт у српској јавности, и као одбрану од тих “несрпских” ставова, свештеник Милош Анђелковић је написао брошуру са опширним насловом у којем се јавља и “кривопис” Белићев. Због те књижице вођен је и судски процес у Београду, а на њему је било речи и о Шоповима – које је лингвиста Белић одвојио од Срба. Чини се да Вукова реформа српског језика удаљила и одбацила многе етничке групе, које су историјски припадале и гравитирале ка Србима (у централној Србији), попут Шопа.

Народно предање представља Шопе као веома стари народ. Једна легенда износи, да када је Бог стварао свијет првог дана је створио једног Шопа, другог дана другог и тако редом све до шестог дана, а онда се уморио и сјео седмог дана да се одмори, па направио калуп по коме је створио све остале људе. Поред ове легенде постоји вјеровање, да кад Бог зажели да види како живе људи на Земљи, сиђе на Балкан (Стару планину) до врха Видлич изнад Забрђа код Цариброда.

Шоп(ов)и су стариначки народ Хелма и потомци Срибала („грчки“ Трибала), које Кедрин сврстава у Србе а Халкокондил у илирске Србе и најстарији народ на свијету.

Шопи су као и Срибали сродници медских Рашана, али их етимолошки изводе од Сапеја, назива за једно егејско племе које је само облик рашанског народног и античког имена Сапаи, данас познатог под именом Шопи, Шопови, које семантички долази од исквареног облика назива Со(р)би, Са(р)би или Се(р)би. Под овим именом на Балтику постоји српско племе Саби, док на Истоку у Петоречју постоје српски Соби, по којима је читава Индија добила име Софир (< Собир) како биљежи Свето писмо.

По нарјечју и карактеру, они и данас имају више српске него бугарске карактеристике. Шопи се разликују од осталих Бугара, како карактером тако одијелом и обичајима. Код Бугара, за Шопе постоји назив „белодрешковци“, за разлику од Бугара који носе црну одјећу. Јиричек (Путовања по Бугарској) наводи, да без обзира на етнографску неопредјељеност имена Шоп, не може се порећи да становници око софијског, брезничког и радомирског поља чине засебну цјелину, људи високог раста у бијелим одијелима, „белодрешковци“, који се разликују од “црнодрешковаца” из источне Бугарске са својим узаним „чачкали чакширама“ и сурим долактицама.

Све до прије Балканских ратова, па и данас, обични Бугари су сматрали Шопе за нешто посебно разликујући их од осталиих Бугара. Антон Страшимиров наводи, да потпуни бугарски тип не постоји, вјероватно због тога што су Бугари настали од мјешавине различитих народа. Високе, танке, плавокосе и плавооке људе срећемо ближе ка србско-бугарској граници, док у другим дијеловима Бугарске углавном су ниски, тамнокоси и тамнооки.

Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се опредијелили по осјећању припадности српском роду, па се у централним дијеловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Српска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског поријекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред вјерских обичаја, слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

На шопском језику су писала и два великана српске књижевности. „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ Стевана Сремца писани су на сврљишко-заплањском под-дијалекту, а „Коштана“ и „Нечиста крв“ Боре Станковића на моравско-вардарском (врањском) дијалекту.

Републички завод за статистику Србије је на попису 2011. године приказао Шопе као посебну статистичку категорију у рубрици “национална припадност”, а тако се изјаснило 142 становника.

Занимљиво:

Аризановић је било често шопско презиме у Србији.

Чувена шопска салата потиче из босилеградског краја.

1 коментар

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име