Улог на Неретви

5
4286

Улог се налази у сјеверној Херцеговини, у општини Калиновик, на ријеци Неретви која питому долину Борач раздваја на два дијела, окружену са сјевероистока Зеленгором, а са југозапада Црвњем, висоравни Морине и планином Површ. Улог је од Калиновика удаљен 20 километара, од Невесиња преко Морина 40 километара, а од извора Неретве око 30 километара. Неретва је питка цијелим својим током кроз Борач, од извора па десетак километара ниже Улога. Надморска висина Неретве код моста у Улогу је 645 метара, па вегетација овдје креће два мјесеца прије него у Калиновику, јер уз Неретву, од мора, допире топлина и траје дуго због свјежине коју чувају околне планине.

Главни каравански пут још од римског времена водио је од ушћа Неретве преко Невесиња, Кифина Села, Морина, Улога до Загорја, гдје се рачвао на два крака: један за Сарајево, а други за Фочу и Вишеград. Овај пут од Кифина села, преко Плужина, Морина и Обрње до Улога био је чувени каравански пут не само за сточаре, него и за путнике намјернике, трговце; туда су у разним историјским периодима пролазиле војске разних освајача и поробљивача, хорде напасника и пљачкаша… Том рутом је аустроугарска солдатеска од 1910. до 1912. изградила цесту која је повезивала Невесиње са Улогом, Калиновиком и Сарајевом, на једној, те Фочом и Вишеградом, на другој страни. Овај пут је остао народу Херцеговине све до данас у употреби, на жалост, највећим дијелом онакав какав је направљен прије више од 100 година. Дакле, изворан, макадамски, у дужини од 30 километара од Плужина преко Морина и Улога, све до некадашњег Тунела испред села Недавић, око 5 километара иза Улога, гдје је 2013. године почела са изградњом хидроелектрана „Улог“ на Неретви производне снаге 35 MW, са нултом тачком акумулационог језера испод моста у Улогу. Овај пут, и као такав, изврсно обавља своју функцију спајања и повезивања регија и народа преко фасцинантне али и хировите планине Морине. Дио овог пута преко Морина, у дужини десетак километара, има надморску висину већу од 1200 метара, а како су Морине голе и вјетровите, често у хидрометеоролошким извјештајима, од касне јесени до раног прољећа слушамо: пут Кифино Село – Улог је због сњежних наноса затворен за саобраћај. Остали дио трасе пута преко Обља до Калиновика, у дужини 15 километара, обновљен је и асфалтиран 1981. године.

Кад је почела прича о хидроцентрали, и након привредне реформе у Југославији из 1965. године,  народ је почео масовно да одлази из Улога и Борча.  До 1962. године Улог је био посебна општина која је обухватала шире подручје Борча. У Улогу и у Борчу је у то вријеме све „пуцало“ од живота. Основну школу у Улогу је педесетих година прошлог вијека похађало више од 700 ђака, а у општини је било још 8 подручних школа. На попису из 1961. године општина Улог је имала 5104 становника, а насеље (град) Улог 470 становника. Посљедњих година у Улогу зимује свега десетак становника, док преко љета он оживи, јер у њему одмор проводе многи његови бивши становници а поред Неретве кампује све већи број туриста. Главне привредне гране су биле сточарство и шумарство, а на Неретви и на језерима на Зеленгори и Црвањском језеру био је развијен и риболов.

Улог има три богомоље, православну, католичку и муслиманску: Храм Светог Василија Острошког, Цркву Свете Ане и Џамију Мехмед-бега Шестокриловића. Улошка џамија је саграђена око 1600-те године, православна црква 1890. године а католичка црква 1937. године.

Улог кроз историју

У средњем вијеку Улог је био центар жупе Вишева, која је обухватала подручје горњег тока ријеке Неретве чији се изворишни дио звао Вишева (област данашњег Борча), па су и њени становници од времена жупана Михајла Вишевића (912-926.) били, у ствари, Вишевљани, племе српског етноса.

За вријеме владавине српског владара великог жупана Стефана Немање (1169-1196.) Улог је, као и читава Хумска област, ушао у састав српске феудалне државе. Немања је Захумље предао на управљање свом најмлађем сину, шеснаестогодишњем Растку, који се касније замонашио и постао монах Сава. Свети Сава је 1219. године у цркви „под гороју зововом Залом“ у Невесињу устоличио првог хумског епископа. Захумска епископија се на сјевер протезала све до иза града Обља у жупи Загорје. Тако је остало све до данашњих дана: село Обаљ представља сјеверну границу захумско-херцеговачке епархије.

У 13. и 14. вијеку Улог, Невесиње и Загорје били су час под влашћу српског царства, час под влашћу босанске државе, а понекад су били и у пространој заједници која је била готово самостална. Морине су све то вријеме биле веза између јужних и сјеверних „државних“ крајева. Године 1406. Сандаљ Хранић је у Улогу успоставио нову царину, на што су се бунили Дубровчани, који извјештавају да је он преко Морина стигао у Улог (жупа Вишева) 16. јула 1406. године. Истим путем је у Вишеву (у Улог) 4. новембра 1453. године стигао Херцег Стјепан Вукчић Косача. У то вријеме је овим подручјем управљао Познан Пурћић, који је столовао и у граду Обљу и у граду Вјенчацу код Невесиња, и често је прелазио из једне у другу жупу. Тако је, на примјер, забиљежено да је он 28. августа 1453. године у граду Обљу водио преговоре између Херцег Стјепана и Дубровчана о статусу Конавла, који су након три дана под његовим вођством настављени у тврђави Вјенчац у Невесињу.

Након пада Босне (1463. године) Турци су освојили велики дио Захумља. Тако су већ 1465. године под вођством босанскога санџакбега Иса-бега запосјели скоро цијелу Херцеговину. Од тада па до 1470. године  формирали су Вилајет Херсек или Земљу Херцегову са сједиштем у Хвочи (Фочи). У тај вилајет укључене су и раније жупе Вишева и Загорје.

По предању, битке са Турцима вођене су у више мјеста Вишеве и Загорја, а најжешће су биле у селу Језеро испод Морина и на самим Моринама, те у близини града Обља, на локалитету који се и данас зове Мејдан код засеока Равнице, са десне стране пута Калиновик-Улог. На овом локалитету постоји читав простор ограђен камењем, што наводи на закључак да се ту ради о колективној сахрани погинулих Турака, а према вјеровању српски браниоци су сахрањени на Студеном брду, локалитету удаљеном од данашње цркве неколико стотина метара. Коначан пад цијеле Херцеговине догодио се 1482. године.

Године 1664. из Сарајева преко Улога за Невесиње путовао је турски путописац Евлија Челебија. Он је оставио сљедећи запис о касаби Улог:

Један Илок има у будимском ејалету на обали ријеке Дунав. А ово је херцеговачки Улог. Његова је тврђава у планинама и запустјела је. То је војводство херцеговачког санџака. Нема ни спахијског ћехаје, ни јањичарског сердара, ни првака. Има свега три махале, џамију Мехмед-бега Шестокриловића, која има високи минарет. Има даље два месџида и коначиште (хан) зидано од тврдог материјала, мало купатило (хамам), пет дућанчића и до сто педесет каменим плочама покривених ниских кућица.

Надалеко је било познато да су Морине зими биле готово непроходне, да су огромни сњегови и снажне, непредвидиве мећаве мориле и људе и животиње. У касну јесен 1774. године, на Митровдан, на Моринама се збио несвакидашњи догађај: на путу из загорских Борија и Улога „с испрошеном невјестом сватови Мустајбега Лакишића из Мостара запали су у сњежну олују те један по један погибали од ледене смрти. Спасила се на чудесан начин само једна једина особа – несуђена Лакишићева младенка, Умихана Ченгић“.

У тој трагедији је погинуло око 100 сватова и коња од ледене студени, у бури и мећави, у тами и тмуши. Смртно су страдали многи моћни и угледни људи Мостара и јужне Херцеговине, на челу са несуђеним младожењом и вођом сватова, Мустајбегом Лакишићем.

У вријеме када је исте те године, на Вијећу ајана у Сарајеву Умиханин отац пред одабраним свијетом обећао 34-годишњем Лакишићу своју ћерку, она се, без његовог знања, била обећала младом 18-годишњем бегу Алији Љубовићу из Оџака код Невесиња. Млади Љубовић је често јездио преко вјетровитих Морина, како би у смирај дана стигао у Загорје, на Борија, и до касно у ноћ ашиковао са Умиханом. И на крају јој је дао заручнички прстен и дарове.

Лакишић је био прекаљени војсковођа и јунак, и позвао је на мегдан млађаног, боју ненавикнутог Љубовића, па ко изађе побједником њему остаје „вјерна љубовца“ и „животна срећа“. И још горе од тога, знајући да му Љубовић не смије на мегдан изаћи, тражио је да му за младу у сватове пошаље свога коња дората и слугу, те да љубазно прими у своје дворе на конак њега и његове сватове при повратку са Загорја и Улога у Мостар.

И све је било тако како је Лакишић тражио. И све је ишло по његовој вољи, док се тој сили нису испријечиле Морине. Трагедија на Моринама је, дакле, резултат непоштовања природних сила. Да је у тој трагедији једина Умихана Ченгић остала жива и стигла тамо гдје јој је било суђено, а не гдје јој је било силом одређено, и то има својих природних законитости: из ледене смрти извукао ју је снажан Љубовићев коњ који је добро познавао пут преко Морина до Невесиња. Није без основа вјеровање у народу да му је коњ најбољи пријатељ. У овом случају коњ је једини који је „побиједио“ планину.

Све је почело онда када се невесињски бег Љубовић загледао у лијепу дјевојку на Загорју, у кћер богатог Ченгић Хајдарбега, кад ју је запросио, кад му је она руку дала и кад је мостарски бег, много силнији и јачи, ријешио да му је преузме. Пошто је покупио силне сватове, мостарски бег поручи бегу Љубовићу, да му пошаље свога коња и слугу у сватове и да му његов коњ донесе дјевојку. Очигледно понижен и увријеђен бег Љубовић се дуго мучио и размишљао шта да уради, по глави су му се врзмале разне мисли, али на крају немаде куд – сила Бога не моли, а Бог силу не воли, па учини онако како је морао да учини. Посла и коња и слугу Усеина своме најљућем непријатељу у сватове. Да тако поступи, по свему судећи, и по ономе што пјесма каже, највише је утицала његова мајка. Силни сватови, уз велику учку, пређоше преко равног Невесиња и Плужина, прејездише равне Морине и тијесне јаркове кланце, стигоше на Загорје, на Борија, гдје узеше ђевојку.

У повратку је прво коначиште сватова било у Улогу. У току ноћи вријеме се покварило, нагло је захладнило, а сутрадан је од раног јутра сипила ситна киша. Како су прилазили Моринама бивало је све хладније а киша и вјетар били све јачи, да би на Моринама киша прешла најприје у сусњежицу и снијег и, на крају, у сњежну олују. Одједном Бог нареди, ударише небеске муње. Пјесник каже: „Било ведро па се наоблачи, тад намигну Црвањ на Морине, а Морине на Биглин долине“. Неочекивано стисну са свих страна, спуста се као тијесто густа магла праћена леденом кишом, киша убрзо пређе у сусњежицу па у снијег, и ошину ледени вјетар. Лако обучени и на студен неотпорни Мостарци почеше се молити предрагом Алаху за живот и падати као снопље у сњежној пустињи, држећи се чврсто за узде својих седленика. А планина, без милости, носи све редом, све помори осим дјевојке и слуге бега Љубовића. Они су спасени захваљујући коњу и слуги, слуги зато што је умио да нађе прави пут и изведе их из тог леденог пакла. Тако је коњ донио живу и здраву, ледом оковану, дјевојку своме господару и довео му његовог слугу.

Погибију сватова на Моринама народ је везивао за мраморове (стећке) на Моринама, вјерујући да се под њима, који су из 14. вијека, сахрањени настрадали Лакишићеви сватови 1774. године. Отуда и име једној већој моринској некрополи Сватовско гробље. Трагедија сватова на Моринама опјевана је у епским пјесмама Женидба бега Љубовића и Сватовско гробље на Моринама.

На историјску сцену Морине су ступиле почетком 19. вијека као поприште многих битака, које су биле судбоносно везане за становнике не само Борча, него и читаве Херцеговине. Устанак у Србији 1804. године против дахија најавио је епоху национално-ослободилачких покрета и у Босни и Херцеговини. Тако је у периоду од 1804. године па до средине вијека било више, мањих или већих, побуна против турске власти. Затим су од 1852. до 1862. године била три устанка на Зупцима под вођством Луке Вукаловића.

Крајем седме и почетком осме деценије 19. вијека широм Босне и Херцеговине расло је огромно незадовољство међу народом, кувало се и спремало на оружани устанак против Турака и вјековног ропства. Устанак српског народа најприје је букнуо у Невесињу 1875. године, познат под именом Невесињска пушка, а онда се врло брзо проширио и на друге крајеве Херцеговине и Босне, и, на крају изазвао тзв. Источну кризу и велике промјене на Балкану. Устанак је почео нападом харамбаше Пера Тунгуза са својом војском на караван турске војске 5. јула 1875. године. Овај догађај је изазвао енергичне мјере турске власти па Срби нису више могли одуговлачити: на састанку у Кифином Селу код Цркве Свете Тројице на Дреновику 7. јула 1875. године пала је одлука да се дижу на устанак. На брду Градац код села Крекова 9. јула 1875. године почела је борба између Срба и Турака, који су били кренули и потјеру за хајдучком четом Пера Тунгуза. И тако се Невесиње масовно дигло на устанак, који је захватио цијелу Херцеговину и Босну. Устанак је увукао и Црну Гору и Србију у рат са Турском, те велике силе, које су тајним закулисним играма, слиједећи своје интересе, успјеле спријечити руски утицај на Балкану и, на крају, дале зелено свјетло Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину.

Тако су изигране велике устаничке наде и идеали народа у Босни и Херцеговини да се ослободе од Турака и да се уједине у заједничку државу са Србијом. На Берлинском конгресу 1878. године велике силе су дале право Аустроугарској да запосједне турску провинцију Босну и Херцеговину и да њоме управља. Ово је фактички била окупација, па је за устанике ова одлука, умјесто ослобођења, значила само смјену господара.

И то није потрајало дуго.

Народ је веома тешко подносио нову, окупаторску власт. У почетку се практично ништа није промијенило на боље. Чак је бивало још горе него у турско доба: остали су стари аграрни односи, а уведени неки нови порези. Све је мирисало на ону стару изреку Сјаши Курта да узјаше Мурта. Отишли Турци а дошле Швабе. Године 1881. поред других закона уведен је закон о обавезном служењу војног рока за све пунољетне и здраве мушкарце. Овај закон изазвао је велико огорчење у народу у читавој Босни и Херцеговини, а нарочито у Источној Херцеговини. Извршен је попис читаве имовине како би се на основу тога одредила десетина коју је убирала држава. Осим земље вршен је попис и крупне и ситне стоке.

Пописивачи су се крајње грубо и дрско односили према напаћеном народу, па је често долазило до сукоба. Кад је чиновник Алија Мустафић дошао у борачко село Крушчицу и на веома груб начин покушао да покупи порез од народа, сељаци су били огорчени његовим понашањем и убирањем пореза, и не само да му нису дали тражени износ пореза већ су му запријетили да ће га линчовати. Опште незадовољство према аустроугарским властима јаче је повезало борачке Србе и Муслимане, јер су се убрзо након тога они удружили и заједнички кренули у борбу против мрског окупатора.

Ноћу 10/11. јануара 1882. године сељани из села Крушчице први су кренули према касаби Улог. Уз пут су им се придружили и многи сељаци из осталих борачких села и невесињске Површи тако да се у Улогу окупило око 1000 устаника. Србе устанике из Борча предводио је Бошко Ћеклић са Обрње, Муслимане Омер Шачић из Улога, а Површане Васо Буха и Салко Форта. Њима се придружио и стари борац из устанка Невесињска пушка, хајдучки харамбаша Перо Тунгуз. Он је био пандурски подсердар у жандармеријској станици у Улогу, згодном мјесту одакле се, уз његову помоћ, могло кренути у акцију. Устаници су заузели жандармеријске станице у Улогу и у селу Клиња.

Одмах након тога устанак се брзо проширио на околна подручја Херцеговине и источне Босне, тако да је обухватао широко подручје дуж босанско-херцеговачке границе од Суторине до Вишеграда. Прва устаничка власт, и са цивилном и са војном структуром, формирана је у селу Обрњи код Улога, а по заузећу Калиновика устанички штаб је био смјештен у војном гарнизону Калиновик.

Аустроугарске власти биле су изненађене јачином, жестином и ширином устанка и наређено је војсци „да свим расположивим средствима и немилосрдно што прије угуше устанак“. Главна команда у Сарајеву, на челу са фелдмаршал-лајтантом Деленом, предузела је крајем јануара 1882. године замашну операцију у циљу разбијања главних устаничких снага на простору Улога, Калиновика и Загорја. Највећа битка између устаника и Аустријанаца се одиграна 26. фебруара 1882. године у Црвеном кланцу на Моринама. Устаници су ову битку изгубили, па су наредног дана Аустријанци заузели и Улог. Битка је изгубљена, али рат још није, јер је борба настављена, али са измијењеном тактиком – герилским ратовањем, све до 22. априла 1882. године када је аустроугарска влада прогласила угушење Улошког устанка и обзнанила амнестију устаника.

Улошки устанак 1882. године имао је за Босну и Херцеговину велико значење. Први пут ,,у великој побуни није учествовало само хришћанско становништво. Никада до тада у историји није остварен тако задивљујући степен политичке и вјерске толеранције“ (Милорад Екмечић).

Након великих војних успјеха аустроугарске војске у љето 1882. године и доласка Калаја у Босну, почетком августа је дошло до предаје већег броја муслиманских првака аустроугарским властима. Познато је да им је Калај, са циљем да створи расцјеп између српских и муслиманских устаника, нудио блаже услове за предају и да је придобио бегове Ченгиће да се предају. У ликвидацији преосталих устаничких група и у напорима на успостављању реда и мира, власт се врло вјешто користила услугама устаничких вођа и устаника који су се предали и који су помиловани.

(У овом чланку су коришћени подаци из књиге Морине у Херцеговини аутора Милоша Окуке и Николе Лакете.)

Аутор: Видан Говедарица

5 коментара

  1. Ramize,
    crkva na Oblju je najstarija u ovome kraju.
    Zasluzan za njenu tako ranu izgradnju je jedan Sladoje koji se za inat poturcio, te postao ugledan musliman, i kao takav izlobirao da se napravi crkva na Oblju.
    Tako su pricali stari ljudi na Oblju.

    • U pitanju je Nikola Sladoje poturceno Huso i bio kadija(sudija) u Mostarui direktno od Omer pase Latasa dobio dozvolu. Nema dileme Crkva sv. Spasitelja na Oblju sagradjena je 1869 godine znatno pre Uloske . Prema rijeci naseg zemljaka gospodina Jova Savica Crkva u Ulogu je sagradjena 1905 godne a izgradnju najvise pomogao trgovac Obrad Doder. Vredi napomenuti da je za bivse SFRJ Ulog bio jedino mjesto sa tri bogomolje:pravoslavnom,muslimanskom i katolickom.

  2. Не знам како се аутору чланка Улог на Неретви,господину Видану Говедарици
    поткрала мислим не намјерна грешка у навођењу имена атора књиге Морине.
    Аутори књиге : ” Морине планина у Херцеговини”, Београд 2017 године су :
    Милош Окука и Никола Лакета. Надам се да ће Ваша грешка бити исправљена
    и објављена испод текста. Срдачан поздрав ! Никола Лакета један од аутора књиге.

  3. Не знам како се аутору овог чланка господину Видану Говедарици поткрала мислим не намјерна грешка ?
    Атори књиге :” Морине планина у Херцеговини” су Милош Окука и Никола Лакета. Надам се да ће аурор
    видјети и исправити своју не намјерну грешку. Срдачан поздрав ! Никола Лакета,један од аутора књиге.

  4. Mr Blagoje Tunguz je napisao vrijednu knjigu o Ulogu, Ja takođe prikupljam razne podatke o zavičaju pa je Miloš Okuka dolazio kod mene, razmjenjivali smo podatke i sl. Ovo je lijepo napisano ali mi nije jasan jedan podatak: 1871. godine izgrađena je crkva na Oblju. 1890. godine izgrađena crkva u Ulogu. Moje komšije u Ulogu kažu da je crkva u Ulogu mnogo starija od one na Oblju a ovaj datum mora biti blizu 1860-oj godini. Znamo svi da su Austriski vojnici oštetili zvonik i vrata nakon Uloškog ustanka. Moželi neko da ovo protumači bolje. Hvala!

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име