Вељко Вулетић: Легенда ЕТФ-а Универзитета у Источном Сарајеву

0
1654

Велики ентузијаста, један од заслужних за покретање ЕТФ-а у Источном Сарајеву, строг али праведан, а од свега највише човјек, неке су од ствари које можете чути када споменете име Вељка Вулетића.

Вељко Вулетић рођен је на данашњи дан, 17. априла 1933. године у Сарајеву гдје завршава основно и средње образовање. 1957. године у Сарајеву завршава математику са физиком, а 1959. у Загребу примијењену математику. Магистрирао је у Сарајеву 1972. на тему „Теорема Шаундера, нека њена уопштења и примјене“, а докторирао је 1990. године, такође у Сарајеву, на тему „Нумеричко третирање неких техничких проблема“.

Биран је редом у наставничка звања асистент, предавач, виши предавач, ванредни професор и редовни професор, све на предметима Катедре за математику.

Осим што је цијели свој радни вијек провео у настави, радио је десетак година и у Енергоинвесту, у радној организацији ИТЕН.

Више од 20 година био је шеф Катедре за математику на Електротехничком факултету у Сарајеву, а од 1994. до 2002. године био је декан Електротехничког факултета у Српском Сарајеву.

У настави је био ангажован како на редовном студију (Електротехнички факултет, Природно-математички, Машински и Економски факултет), тако и на постдипломском студију (Електротехнички, Природно-математички, Машински, Грађевински и Економски факултет).

Године 1975. одликован је медаљом за војне заслуге, за активност у организацији резервних официра.

Био је члан многих спортских, друштвених, стручних и научних удружења.

Вељко Вулетић има око 70 референци стручних и научних радова, реферати на симпозијумима и конгресима у земљи и иностранству, објављене скрипте и књиге, објављени радови и многи други.

Дана 29. 12. 2014. у 82 – гој години живота проф. др Вељко Вулетић је преминуо у Источном Сарајеву.

Наставно-научно вијеће ЕТФ-а покренуло је иницијативу да се у знак сјећања на лик и дјело покојног проф. др Вељка Вулетића у згради ЕТФ-а изради његова биста и отвори Спомен соба. Ову иницијативу подржао је и велики број дипломираних инжењера, бивших судената ЕТФ-а, од којих велики број живе и раде у иностранству.

У просторијама Електротехничког факултета Универзитета у Источном Сарајеву 29. децембра 2015. године отворена је Спомен соба у знак сјећања на професора Вељка Вулетића, првог декана овог факултета.

Спомен соба је отворена поводом годишњице смрти Вељка Вулетића, на иницијативу Наставно-научног вијећа.

„Велики амфитеатар ЕТФ-а већ носи име професора Вулетића, а предат је и званични приједлог општинама Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа да једна од улица понесе име Вељка Вулетића“ – рекао нам је један од Вулетићевих дугогодишњих радних колега и пријатеља професор доктор Божидар Крстајић. „Увјерен сам да је професор Вулетић заслужан за то што су сва материјална средства која су припадала факултету прије рата у ратним годинама сачувана. Ништа од опреме нити средстава у тим годинама, није отуђено, нестало нити изнесено из зграде факултета. Он је заслужан јер је и личним контактима успио да окупи двољан број професора да би факултет могао почети са поновним радом. Био је заиста велики човјек, прави пријатељ и важна личност нашег факултета“ – истакао је Крстајић.

У било ком сегменту живота, његове колеге и студенти могли су нешто научити од њега, тако бар кажу и са радошћу га се сјећају.

Након Спомен собе, у холу Електротехничког факултета, 1.јула 2016. године, откривена је биста професора Вељка Вулетића, првог декана овог факултета.

Његови студенти, сада већ инжењери електротехнике, сјећају га се као строгог и праведног професора, како кажу човјек је био „раја“, када их није подучавао на настави дружио се са њима у оквиру изван наставних активности, одлазио са студентима на ручкове, чашћавао их и слично. Памти се и по томе што је знао колеги професору уситнити крупну новчаницу јер се овај увијек вадио да нема ситно да плати туру. Једне прилике док су сви чекали да отвори међународну Електријаду он је каснио јер је играо стони тенис и заборавио да га чекају.

„Вељко и ја смо се упознали тако што сам ја био његов студент, а он мени професор“ – започео је своју причу Војко Радовановић и додаје да није ни слутио да ће то познанство прерасти у доживотно пријатељство препуно заједничких незаборавних тренутака.

Најдражи гост

„Сваке године за нашу славу Св. Архиђакона Стефана, увијек навече, стизао нам је професор Вељко“ – присјећа се Радовановић.

„Наше троје поодрасле дјеце највише је радовала његова посјета. Једноставно је са собом доносио и свој „магнетизам“ за млађе нараштаје. Осјећај да нам је стигао човјек изузетних, свјетских манира једноставно је моју Јагоду и мене стављао у настојање да га послужимо како и доликује, по најстрожим правилима бонтона. Гости који су се затекли, а и ми укућани би се тада препуштали једном надахнутом разговору и шалама са професором до касних ноћних сати“ – са посебим жаром наш саговорник говори.

„Растајао сам се са Вељком тек на углу улица, моје Карађорђеве и његове Цара Лазара, стојећи ту док он не стигне до свог кућног броја 7“ – каже Радовановић.

Шаховски заљубљеник

Вељко Вулетић био је познат и као велики шаховски заљубљеник. Било је ту доста анегдота, али и „ритуала“ које је са својим друштвом проводио у слободно вријеме. Како је изгледало „једно“ његово вече, резервисано за шах, испричао нам је наш саговорник.

„Састајали смо се испред улаза у професорову зграду. Одвезли би се до нашег „Кнез“-а и уз освјежавајуће ћаскање и читање новина проводили ране вечерње сате. Професор је читао „Спорт“ и „Спортски журнал“, а у другим новинама само спортске рубрике. Знао је да нам се придружи и Слободан Кецман, некадашњи фудбалски зналац, па би се тада водили фудбалски благоугодни разговори.

Када би дошло вријеме да се мијења локал, обично би се одлучивали за „Мотел Топаловић“. Тамо би нас још са врата дочекивали љубазни домаћини Рада и Миленко. Уз ново пиће обавезно су доносили лијепу гарнитуру шаха од брушеног кристала. Мислим да смо тих година одиграли најмање пет стотина партија шаха. Довољно да када се погледамо у очи један зна шта други мисли. Професор је био ријетко виспрен мислилац, сваку је партију одиграо до краја – није код њега било предаје. Увијек је послије пораза могао да задобије побједу и морам бити искрен, далеко већи број побједа је на његовој страни.

Враћали би се „кругом“: Топаловић – Туш – Немањина –Цара Лазара, уз обавезну посјету Симином гранапу „Гаго“. Ту би, у већ ноћним сатима, „подносили извјештај“ о резултату нашег шаховског окршаја. Професор би инсистирао да са присутнима попијемо још по неко пиће, а онда би он пазаривао воће и обавезну „фанту шокату“ и ту би се и растајали уз поздрав и обострану жељу да што прије поновимо ту нашу руту“ – присјећа се Радовановић.

Највећи комбинатор

Добар глас се далеко чује, а у нашем случају, глас о професору Вулетићу као „највећем комбинатору“ и заљубљенику игара на срећу, чуо се до Америке. Господин Војко Радовановић је са нама и ту анегдоту радо подијелио.

„Професор Вељко путовао је неке поратне године на мјесец дана у Америку. Једне вечери се појавио и у највећем граду Неваде, свјетској коцкарској пријестоници Лас Вегасу. Касније се причало да су све тамошње коцкарнице те вечери биле затворене. Једноставно су власници дознали да је стигао највећи комбинатор и заљубљеник игара на срећу. Нису се усудили да отворе своје локале да би се заштитили од сигурне своје штете и неминовног губитка“ – присјећа се Радовановић.

Велики човјек, Вељко Вулетић, остаће упамћен по овим и још многим другим позитивним стварима којима је обиљежио и оставио трага у нашем Источном Сарајеву, а један чланак је мало да би у њега све стало.

Фото: Дарко Ковачевић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име