Владимир Васић: Криминалци се регрутују у школским клупама

0
681

Колико пута смо сви, без обзира били лаици или стручњаци у тој области, чули термине „малољетничка делинквенција“, „малољетници у сукобу са законом“, „малољетнички криминал“, „малољетници…“ и колико смо само пута у новинама или другим облицима јавног информисања тек тако прелетјели преко тих наслова испод којих се ниже неколико редова полицијских извјештаја прилагођених новинарској форми, са фамозним иницијалима поред којих у загради стоје бројеви који означавају године, увијек ниже од осамнаест.

Признајем, и ја као неко ко се научно посветио проблематици малољетних преступника, као неко ко је научни и професионални животни пут усмјерио као томе, понекад тек онако, информативно, прочитам и не удубим се у детаљнију анализу. Знам гријешим. Знам гријешите. Признајем и исповједам, мој гријех је већи јер могу, не само препознати проблем и узрок већ, уз помоћ науке и праксе, препоручити адекватан лијек за гашење жаришта.

То су наша дјеца. То су темељи наше будућности. Нису некакве статистичке бројке. Ш.Д (17), М.К (16), Д.С (18), Ђ.Л (15) иза ових иницијала могу се крити и ваша (наша) дјеца драги родитељи. Нико није, данас нарочито, имун на било шта, па ни на криминал. Не смијемо тек тако ни да их осуђујемо, или, што је и горе, да окрећемо главу од проблема. Родитељи, ви који јесте и ми који се спремамо бити, не смијете тј. не смијемо хладнокрвно гледати у комшијино двориште гдје можда има проблем, са чврстом вјером да се код нас можда неће десити. Напротив, потребно је да дјелујемо заједнички како би се проблем превазишао. Дјеца., ма чија била и ма колики проблем проузроковала, она су само дјеца и само су сплетом несрећних околности дошла у стање делинквентног понашања, не тако ријетко кривицом нас одраслих.

Морамо бити свјесни те чињенице да данас живимо у глобалном селу гдје нам је све на дохват руке, али како каже мудри апостол Павле „Све вам је дато али вам није све на корист“.

Наука не би била наука да нема на скоро сва питања одговор, па тако и овдје. Ако би у науци потражили одговор на питање зашто долази до малољетничке делинквенције, свакако да би пронашли одговор, па би се ту појавиле разне теорије од биолошких, социолошких, психолошких, ендокринолошких, криминолошких, расних, и Бога оца питај још којих.

Нема дилеме, наука ће дати адекватан одговор, а тај одговор ће бити јасан нама који се том научном дисциплином детаљније бавимо, али неће постићи пуноћу ефекта ако не допре до свакога, па и до оног дјетета које испољава непожељне облике понашања, што и јесте крајњи циљ.

Бар данас имамо море разних савјетника, савјетовалишта, радионица, семинара, и ко зна још чега не, који говоре о овој проблематици, али бојим се да им је циљ нека лична промоција, те користећи се неразумљивим научним ријечником збуњују и себе и друге.

Јесам, признајем, у науци сам и посветио сам се њој, али добро пазим гдје и како говорим. Практично је неефективно говорити дјеци, у школи, тешком терминологијом о њиховим проблемима, само зарад личне промоције. Ако је неко посвећен науци и разумије је, без много проблема ће да своје знање прилагоди онима који га слушају, уколико ће то бити ефектно (студенти, то се не односи на вас, пред професорима само терминолошки, јер..они то воле!).

Иако већина научних теза, везано за проблематику малољетничке делинквенције, своју полазну основу налази у породици и родитељима малољетног лица које испољава негативно понашање, морамо ипак истаћи и чињеницу да је школа, поред породице, кључан социјализацијски фактор који се практично ослања на породицу и социјалну средину малољетног лица. Дијете, данас, практично из мајчиног наручја пређе у школске клупе и ту остаје до уласка у свијет одраслих и одговорних људи.

Не желећи да улазим у оквире педагогије, али лично сматрам да је граница поласка у школу јако ниско спуштена, из разлога што се дјеци одузима драгоцјено вријеме за игру и практично у памперс пеленама добијају задатке за рјешавање.

С обзиром да дијете велики период свог живота проводи у школи насушна је потреба да се између родитеља и наставног особља развије комуникација како би се „социјализацијски пут“ дјетета адекватно пратио.

Дијете у школском стажу проведе кључне периоде свог живота, практично од беба до одраслих људи. Од маленог створења са прекрштеним рукама на буквару, стидљивог осмијеха са окрњеним млијечним зубићима, бистрог дјечијег погледа и анђеоског лика до стаситих тинејџера са покојим пубертетским биљегом, велики је школски пут који смо прошли и који дјеца пролазе и који ће пролазити.

Хвала Богу па је прошла ера намргођених и строгих, нарочито, учитељица које су, сходно педагошким методама из Другог свјетског рата, неријетко посезале и за васпитним шамарима или катилским чупањем за косу, показујући сву осионост и дрскост, јер, забога, тако треба.

Сад, са ове дистанце, могу да кажем, одговорно, да су такве особе класични луђаци који дјеци само усаде неприродан страх који их прати дуго кроз живот. Нисам ни за чешкање и миловање, али сам строги противник насилног васпитања дјеце, нарочито од стране надобудних наставника.

Признате, сви смо их имали. Због неких од њих замрзих…да не кажем које предмете.

Јасно је зашто је школа јако важан фактор у одрастању и сазријевању дјетета јер оно (дијете), практично, велики период најосјетљивијег дијела живота проводи у школским клупама. Школа као позитиван (у основи) социјални фактор поред образовне функције има и, данас све мање, васпитну улогу. Међутим, у школским клупама међу дјецом могу да се појаве и такви облици понашања који су у супротности са просоцијалним дјеловањем школе.

Наставно особље, али и родитељи морају да обрате пажњу на сљедеће облике понашања код своје дјеце, ако не желе да се иза оних фамозних иницијала, крију њихови миљеници.

Дакле, уколико се код дјетета уочи негативан однос према образовању, одбијање школских обавеза, занемаривање школског градива, негативан однос према ауторитету, антисоцијални ставови, понављање разреда, склоност ка тучама, изостајање из школе, пушење, конзумирање алкохола, конзумирање опојних дрога, и други облици деструктивног понашања, од којих нека нису ни законом регулисана, аларм је за узбуну да се дјелује како не би било касно.

Наравно, акценат кривице не треба увијек стављати само на дјецу и родитеље, постоји и друга страна медаље, гдје је школа односно школско особље кључан генератор проблематичног понашања код дјеце.

То су обично школе са високом стопом ризичног понашања дјеце (а да притом школски менаџмент не подузима адекватне кораке), школе са неадекватним педагошким особљем, школе са неадекватним стручним особљем, школе са недовољно активности за ученике, школе у ризичним социјалним заједницама. Такође, негативан утицај имају и оне школе које се придржавају застарјелих и неадекватних метода у извођењу наставе, фаворизовање дјеце из горњих друштвених слојева, спречавање ученичке иницијативе, занемаривање школске дисциплине, одсуство професионалних савјетовалишта за ученике (психолог, педагог…).

Уколико анализирамо криминалну анамнезу озбиљних криминалаца, лако ћемо уочити чињеницу да су они свој криминални пут започели још као малољетна лица у школским клупама и као такви се регрутовали у озбиљне починиоце различитих кривичних дјела. Већина њих су у свијету криминала дебитовали као малољетна лица.

Истраживања су показала да је само 9% малољетних лица завршило средњу школу, а који су починиоци.

Дакле, наука и статистика су неумољиви. Морамо све да учинимо, заједнички, да се што адекватније дјелује и што прије детектује проблем код дјеце и малољетника школског узраста како би се њихово понашање укротило и не би прешло црвену линију изнад које дјелују груби законски прописи.

Школски менаџмент и наставно особље заједно са родитељима имају озбиљан задатак. Но, ако се настави тренд именовања школских директора по партијској линији, занемарујући квалификацију, бојим се да ће се обистинити оне Андрићеве ријечи тешко је научити онога ко је ненаучен постао учитељ другима“.

Драга дјецо, у памет се, немојте дозволити да вас, покваре и на зло наведу они који су укинули регрутацију у војску, па би данас да вас регрутују у криминал.

 Аутор: Владимир Васић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име