Владимир Васић: Ратни дневник 4.августа

0
1284

Ратне приче, никада довољно испричане, увијек неизмјерно занимљиве. Драматичне. Трауматичне. Болне. Истините.

Листајући старе, нагорјеле, ратне дневнике, протеклог одбрамбено–отаџбинског рата у Босни и Херцеговини, скоро па да нема дана ни датума који нема своју дубоку симболику. Нажалост, многи од тих дана и датума вежу се за страдање војсковођа и војника, недужних цивила и простих људи који су силом несрећне машинерије увучени у бубањ смрти – рат.

Тешко је издвојити неко стратиште или битку за живот и смрт из ратног дневника деведесетих. Заиста, много је било српских голгота, на сваком педљу, мјесто крви и лобање. Захваљујући жртвовању српских војсковођа и војника на првој линији фронта, својим животима, бранили су животе наше и спречавали масовно страдање вјековима страдалног народа.

Ратна машинерија се полагано захуктавала, несрећних деведесетих. На све стране усијане, некадашње комунистичке, данас, патриотске, главе. Широм Босне осјети се самртни смрад барута. Крв поново шркопи немирну и узаврелу земљу.

Листам и даље, стари, нагорјели ратни дневник. Зауставих се на самом почетку. Пажњу ми привуче један догађај у чијем наслову видјех исписан наслов „Напад на Војковиће, Грлицу и Крупац 1992.“. Мој Крупац..

Кренух да читам…

4.август те мучне 1992.године, исписаће историју Војковића, Грлице и Крупца, али и читаве Републике Српске. Житељи ових малених мјеста, подно гордог и поносног Игмана, тог кобног 4.августа, нису ни слутили да им се црни ђаво надвија изнад глава. У освит новог дана, рано у зору, мучки, на препад, из правца комшијске Храснице, добро сакривени у четинаре Игмана, Алијини бојовници мучки су напали на српску територију и не слутећи какав ће одговор добити.

У намјери да заузму Војковиће, Грлицу и Крупац и на тај начин отворе фронт за даљи пробој у дубину Српске, Четвртој витешкој моторизованој бригади тзв. Армије БиХ, супроставила се Друга сарајевска лака пјешадијска бригада. Језиво је и помислити какав  би ужас и страдање задесило мјештане подигманских насеља Грлице, Војковића и Крупца да се обистинила Алијина жеља да ће у Војковићима попити “кахву”. Алијину жељу да насилно заузме српску територију осујетили су неустрашиви српски војници који су, не марећи за свој живот, храбро бранили кућни праг. Својим животима, припадници Друге Сарајевске бригаде бранили су огњиште од најезде непријатеља. Њих седам, нажалост, имало је мање војничке среће, Господ их је призвао у своје наручје међу редове свете мученичке војске кнеза Лазара.

Данас нема Алије, али има оних који, по узору на њега, ваљда, манипулишу чињеницама и искривљују истину. Нема Алије, али ту је риђобради бабин насљедник да неуморно празнослови о „великосрпској агресији“ на Босну.

Једна таква конструкција и лаж веже се и за данашњи ратни догађај са почетка рата. Типично за сва ратна дешавања деведесетих, гдје се етикета злочина ставља само српском народу, гдје су само Срби ти који су пострадали, 4.август, са друге стране, муслиманске, обиљежава се као „Дан одбране Фамоса“. Јасно је, нападачи су били Срби.

Према муслиманској верзији приче, у коју вјерујем, ни они не могу да повјерују, јер није истинита, 4.август је датум кад су Срби напали на Фамос и Храсницу са циљем етничког чишћења Храснице и даљег пробоја ка Илиџи и Сарајеву. Према изјави једног од Алијиних, тадашњих, бојовника „Да нисмо одбранили Фамос и Храсницу десила би нам се нова Сребреница“, класична замјена теза и обмана.

Иако то знају комшије Бошњаци баш као што знамо и ми, да није било никаквог „напада на Фамос“ већ обрнуто, годинама послије тога, конструише се лажна прича и преноси се са генерације на генерацију.

Вјечни свједок, искривљене историје, данас је споменик у част одбране Фамоса, војницима Четврте витешке моторизоване бригаде, који су, очигледно изманипулисани од својих, пострадали на падинама Игмана. Живот је изгубило 27 младих људи док су бабо и син безбједно диванили у неком сарајевском трезору.

Данас међу српским народом сјећање на 4.август не блиједи. Низ је културних и спортских манифестација у част овог догађаја, чиме се покушава очувати истина од заборава и лажи.

Крупац, Грлица и Војковићи данас су српски као што су били одувијек, подно Игмана, који и дан данас, буди успомене и сјећања на тешке дане. Надајмо се да ће ова насеља и остати српска, те да неће Срби вјековну ђедовину и празне куће, којих је, нажалост, из дана у дан више, замјенити за шаку долара арапских шеика који вребају са свих страна као вуци грабљиви.

Листам и даље стари нагорјели дневник, пун успомена и сјећања…нека ме језа фата од саме помисли да се точак историје окреће…

Аутор: Владимир Васић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име