Владимир Васић: „Ријека живота“

0
525

Аутор: Владимир Васић

Вјерујем да је живот попут ријеке и да већина људи плови том ријеком, никада заиста не одлучивши гдје желе завршити. Рађање бисмо могли посматрати као један непресушан извор, а живот као воду која из тог извора полагано тече. Шта би ту била смрт? Смрт би можда могла да буде спајање те мале рјечице са огромним океанским водама. Баш као што у природном циклусу вода кружи тако се и живот изнова рађа.  У почетку блага, танка и кривудава али се временом, како одмиче од свог извора, ријека спаја са другим притокама и постаје велика, широка, а понекад и невјероватно брза и јака. Често се та ријека и замути, запрља, загади. Некад буде и немилосрдна и гордо носи све пред собом. Иде, одлази, до свог коначног вјечног живота уливајући се у велико океанско царство.

Једно је сигурно, ријека, односно живот, никада неће бити чиста као што је чиста на свом извору. Без боје, мириса и укуса, кристално чиста попут сузе. Ријеку, односно живот замуте многе рђаве ствари њеним током, односно нашим животом. Некад се замути она сама, а понекад је замуте други људи.

Сви смо ми по рођењу чисти као што је чист извор. Чисти, без загађења. Бистри без злих маштања и делања. Благи, без гордости и суровости. Но, животни ток се врло брзо и загади и замути. Често пута сами себе запрљамо, а деси се да то умјесто нас уради неко други. Будемо и немилосрдни, заборавимо на ону благост и милосрђе. Будемо и горди заборављајући да смо некада били мали и немоћни. Не знамо куда ће да иде наш животок. Водоток нашег живота. Често пута ми не бирамо путању ни смјер кретања. Не бирамо ни кога ћемо успут срести, ко ће нам се придружити, ко ће нас напустити, ко ће нас чиме запрљати и загадити, ко ће нас, пак, разбистрити. Иако мислимо да можемо да контролишемо све, ту падамо на тесту гордости. Мали смо и сувише слабашни.

Гледајући себе, своју ријеку живота, која је, не тако давно, кренула са извора, често пута се замислим и запитам –  да ли је морала увијек кривудаво да тече, да ли се морала загадити близу самог извора? Да ли сам ја сам бирао своје притоке или су оне изабрале мене? Да ли… Не знам. Можда нисам довољно искрен према себи. А ко је још данас искрен? Поготово према самоме себи. Некако смо увијек бољи критичари онога што је туђе и онога што није наше, а кад требамо да критикујемо себе и оно што је наше, е ту падамо на тесту гордости и климавог поноса.

Кад рекох да сам загађен близу самог извора оправдано сам то рекао. Рођен на издисају двадесетог вијека. Недуго по рођењу државу у којој сам само рођен ухватило је највеће и најгоре могуће загађење, друштво је достигло максимум затрованости –  наступило је вријеме смрти – рат. Раскомадавали су крваву Југославију, вјешто су је сјекли и кидали по слабашним шавовима. Откидали су памучне конце којима смо били ушивени и приморани да будемо једно. Иако једно никада нисмо били. Распадала се војна и политичка сила попут огромне немани. Из уста је бљувала крв, а у својих шест утроба трпала је све што је могла крвавим рукама да ухвати. Бјеснио је немилосрдни и крвави рат. Устали су једни на друге. Јасно је тада било свима да се живјело у лажима и обманама. Љубави није било, сем оне вјештачке чији је синоним било тзв „братсво и јединство“.

Ето, довољно разлога да се замути не само моја ријека, не само мој извор, већ ријеке и оних који су већ подобро одмакли од свог извора. Нажалост, замутили су се и заувијек загадили извори оних чија ријека није много одмакла од свог извора. Нико није бирао нити желио да му се животна ријека замути јаловином и иловачом. Многе изворе насилно су затрпавали, не дозволивши да потекну у ријеку живота, иловачом и самртном јаловином. Изворе, претворише у гробове. Почетке у сврштетке. Свјетло живота у адовску таму. Али, само за кратко.

А доћи ће вријеме кад ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу.” (Јован 16: 2).

Мутиводе, не желим да их именујем нити да на њих трошим једно једино слово, јер нису вриједни тога, су мислили да су загосподарили животима свих нас, да су они и на извору и у средњем току и на ушћу. Не, наравно да нису. Уствари су  били само мали бујични потоци који су, истини на вољу много јаки, али њихова јачина је кратка. Врло брзо изгубе снагу. Замутиле су те горске бујице ријеке односно животе многих људи.

И данас у новом времену, новом вијеку, осјећају се посљедице загађења. Некако као да је вода попримила боју, добила мирис и укус. Као да је горка и киселкаста. Иако смо сви ужасно загађење оставили у оном прошлом времену, у оном старом вијеку, у оној старој држави. Његово зрачење се осјети и данас. Сада смо у новом времену, новом вијеку, новој држави или боље речено државама. И данас имамо мутиводе. Чини ми се да их је данас, Бог да их разбистри, више него ли их је било у оно вријеме. Како и да их не буде кад се множе, умножавају. Свакој ријеци притока сваком животу горчина. Опет кажем нећу ни о овим данашњим мутиводама да причам. Нећу ни на њих, поготову, да трошим нити једно једино слово. Желим да их заобиђем као и да не постоје. Чини ми се да је то најбоље рјешење и најбољи серум против данашњег отрова. Мудри свети старац кога је у то вријеме зла сам Господ послао да нам буде неугасиво кандило вјере, љубави и мира поучавао нас је, са трона светога Саве, ријечима „не дозволимо злу око нас да пробуди зло у нама“. Вапио је свјатјејши – Будимо људи!

У животу има више извора. Више почетака са којих полазимо. Сви они су једнако важни и битни. Са једног таквог извора сам кренуо само седам година након што сам потек’о од оног Животодавног извора. Кренуо сам да постављам темеље образовања. Кажу да су они најбитнији. Јасно је, ако се на доброј подлози поставе јаки темељи лако је даље зидати и надограђивати. Те године сам поставио темеље, а ево и дан данас више од двије деценије од тада и даље зидам. Учимо на својим и на туђим грешкама. Опет, као да су нам оне туђе занимљивије па се преко њих исправимо а ове своје и даље његујемо као неку злу традицију.

По свршетку и саздању прве степенице образовања нашао сам се на раскрници. Гдје ићи даље, који пут изабрати? Некако као да смо сви били збуњени у том периоду па смо сумњичаво гледали и са пуно опреза несигурно дизали ногу ка следећој љествици. Као да ће нам то нешто ново промјенити живот односно усмјерити водоток живота другим правцем. У то вријеме и нисам био збуњен. Јасно сам знао шта волим али нисам имао довољно јачине да то и учиним.

„Шта ћу рећи и шта ћу хвалити, јер дар свештенства надилази ријеч и ум“ (Св. Јефрем Сиријски).

Одувијек ме привлачило оно што се не може очима видјети ни рукама дотакнути. Оно што се осјећа негдје у дубини најсавршенијег Божијег саздања. Тада, са много више љубави, дјечачки сам маштао и трудио се да спознам ко је Он који нас је послао да течемо од Животодавног извора. Некако је све било и много јасније у тој мојој машти. Није било мјеста философским дилемама, нисам се замарао „вјечитим“ питањима на које нема ко дати одговор. Није било мјеста забуни. Знао сам шта волим и којим путем хоћу да идем. Понашао сам се, очигледно, као да сам ја тај који бира путању воде живота, као да сам ја и извор и ток и ушће. Промисао Онога ко нас је спустио у Животодавни извор је била таква да још течем ријеком живота, да нисам спреман да понесем благи терет. Сачекао сам још, чини ми се да је брзо прошло. Прохујале су брзо те четири године школовања у сасвим другој линији у којој се чак Он и не помиње. Опет, по свршетку тога нашао сам се на истој раскрсници. Мислећи тада, да сам мудрији, паметнији, ученији. Нисам ни тада, а то знам сада, био спреман да понесем тај благи терет. Морам признати, пао сам, ослабио духом, мислио сам да је крај и да та дјечачка сањарења и маште никада нећу преточити у стварност. Ни данас не могу да кажем да је дефинитивно та борба изгубљена, јер сада добро знам да ја не руководим Извором, нити током а ни ушћем. Руководи Он чију сам љубав спознао као дјечак. Он чију сам благодат добио по спуштању у Животодавни извор. Он у кога сам се обукао освећеном водом и светим Крштењем. Он који нам даје све. У то вријеме, када сам срцем, чисто вјеровао није било мјеста никаквим дилемама, никаквим загађењима ни злим сумњама. Тада није било потребно да научно знам довољно је било шта осјећам.

У свему се може видјети Он па и у оним стварима које су наизглед далеко од тога. Вријеме ми је помогло да што боље упознам своју ријеку, своје притоке, али и да упознам читаву мрежу других ријека и притока. Упознао сам не само ријеке већ и поља којима оне теку, оно шта их окружује и прати. Спознајем и шта је то што их мути, загађује, зашто баш потреба за тим. Ето, опет је Он ту. „Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн.1;3). Кроз све и у свему је Он. Сада ми је много јасније ко је на Извору, ко је на току, ко на ушћу.

Животна ријека је изабрала другачији ток. Нисам, нити било ко од нас треба да се препусти „да вода носи“. По постању смо створени као разумна бића, иако је Он тај који руководи нашим водотоком, даје нам слободу да течемо. Све нам је дато, али нам није све на корист. Он од нас тражи и усмјерава наш водоток тако да будемо што бистрији и чистији, што сличнији оној изворској чистоти. Позива нас и помаже нам да се, иако се упрљамо и загадимо, прије него се улијемо у коначно океанско Царство, избистримо, прочистимо, ослободимо загађености како би поново били удостојени изворске блиставости и чистоће.

 

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име