Зашто су врло интелигентни људи усамљени?

0
222

Још је Шопенхауер, који је свој живот провео као човек који воли самоћу, говорио да само људи богатог духа знају да уживају у самоћи. Сматрао је да су они који стално траже друштвене контакте духовно сиромашна бића.

Велики филозофи, као што су Ниче и Кјеркегор, волели су самоћу, а Емили Дикинсон, Херман Хесе и Леонардо да Винчи посебно су уживали у њој. Чак је Да Винчи био убјеђен да само у самоћи можемо припадати сами себи. Забиљежено је да је велики Микеланђело био веома дружељубива особа, али када су људи примијетили његову генијалност, почела је љубомора и завист. Када је то схватио повукао се и избјегавао људе.

Многи велики мислиоци су живјели у самоћи, не зато што су сматрали да су бољи од других, због ароганције или нарцистичких поремећаја, него зато што су константно били несхваћени од стране „масе“.

Умјесто да троше вријеме на испразне разговоре и плитке људе, генијалне особе радије проводе вријеме у самоћи како би се посветиле ономе што их фасцинира. Такође, оне не избјегавају људе зато што их не воле него зато што су уморне од једноличних погледа на свет и бесмислених разговора о баналностима које не воде ничему.

Један велики мислилац је рекао да није водио расправу са паметним човјеком а да један другог нису убиједили у нешто. Међутим, кад год је водио расправу са будалом, он је изгубио.

Ана Кларксон, портпарол Mense International, односно удружења људи који имају висок IQ каже о овој теми сљедеће:

Доказано је да се веома интелигентни људи често осјећају изоловано од људи у околини, јер другачије виде и доживљавају свијет. Тешко је наћи некога ко информације прерађује исто као ти, кад твој мозак функционише као мозак 2 посто људске популације.

Да ли су интелигентни људи мање друштвени?

Нису. Они су чак врло друштвена бића јер имају финија осјећања, више емпатије и осетљивије антене за све чулно и смисаоно од других. Пријатељства са интелигентним људима нам отварају видике и доводе до максимума људских могућности да се искуси свијет. Интелигентни људи се некада истакну и постану бесмртни, а некада једноставно нестану заувијек и не оставе траг иза себе.

Али свакако да су дати као дар другим људима, народима и свијету. А за дарове и квалитет увијек важи исто. На дарове се нико не присиљава и квалитет се никада не намеће.

Пише: Харис Ибрахимовић/Kultiviši.se

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име