Фудбал пише приче. Некада оне буду тешке, некада лагане, некада неочекиване и необичне, некада лијепе, а знају бити и мање лијепе.

Причу о невјероватној упорности, борби и када је дјеловало да ту нема више простора да се бориш, великој жељи, исписали су фудбал и Његош Баричанин на Палама.

Редови ове приче наставиће се и у будућности доказујући зашто је фудбал најважнија споредна ствар на свијету, а за неке и главна.

Његош Баричанин је у својој краткој каријери и за 22 године живота прошао што неки не би могли поднијети за два живота. Опраштао се од фудбала и враћао му се, оперисао је кољено три пута, а на крају ипак побиједио и поново заиграо у друголигашу Републике Српске, Романији.

У разговору за портал "SportDC" говорио је о невјероватној упорности да поново заигра фудбал, породичној трагедији која га је очврснула, али и тренерском послу јер је већ почео да тренира дјецу у паљанском колективу. 

Како каже, тренерски посао је одувијек био привлачан за њега, а бројне повреде само су убрзале тај процес. 

- Одувијек сам маштао да се послије играчке каријере опробам и у тренерском послу. Тај пут убрзале су три операције кољена које сам имао. У тренутку прије треће операције, играње је  постало превише болно, а како је фудбал моја највећа љубав, тражио сам било који начин да и даље останем везан за фудбал. Желим бити мотивација осталим и пред себе сам поставио један мало тежи задатак. Кад је већ моје играње отежано, зашто ја не бих био тај који ће бити мотивација осталим и подстрек да не одустају од својих снова. Да сву своју љубав и знање које сам стекао и које ћу стећи пренесем на некога. Та мотивација ми је идеја водиља у тренерском послу. Самоиницијативано сам изразио жељу да постанем тренер, људи из омладинске школе ФК "Романија" су ми пружили прилику и ево већ годину дана с успјехом водим омладинске категорије у клубу - каже на почетку разговора Његош Баричанин, те истиче како је презадовољан како је почео његов тренерски изазов.

- Презадовољан! Оно што је најбитније малишани су ме јако добро прихватили, како мене, тако и мој другарски приступ према њима, мој начин рада. Воле ме и поштују. Тренутно водим пионире и селекцију 2013/14. Иако ми резултати нису на првом мјесту, могу да се похвалим чињеницом да сам за годину дана рада, витрине у нашој омладинској школи окитио са чак седам пехара - истиче Баричанин.

Тренерски посао му кренуо одлично

Баричанин још увијек није кренуо на едукацију за тренера при Н/ФС БиХ. Први корак биће му "C" лиценца и једва чека да почне школовање.

- Да, чекам још само да се сакупи довољан број кандидата. Ово је посао којим желим да се бавим, од кога желим да живим. Вјерујем у себе, корак по корак ка циљу и само је небо граница! Тренерски посао је много захтјеван. Али, са друге стране најљепши посао. Непроцјењив је осјећај кад си узрок нечије среће и кад си нечији узор - каже Баричанин.

Како каже, он је прво дјеци педагог, па другар и тек онда на крају тренер.

- Моја тренерска филозофија је да снага не лежи у побједама, већ сталној тежњи да лијепо понашање, спорт, вјеру и културу усадим дубоко у дјецу, да она све оно што је добро одређују у мислима, изражавају ријечима и спроводе дјелима. Обично кажем да сам им прво педагог, другар па тек онда тренер - додаје он.

Већина би послије три операције кољена и вишегодишње паузе одустала од активног играња фудбала, али он се поново вратио на терен и ове полусезоне био један од бољих играча Романије. 

- Осјећај је прелијеп. Богу хвала сви проблеми су иза мене. Као да опет проживљам дјетињство, са нестрпљењем ишчекујем сваки тренинг, сваку утакмицу, осјећам се као клинац. Некако сам најсрећнији на терену - каже Баричанин.

Како каже, о посљедицама не размишља и не интересује га да ли кољена могу поново издати. Игра док може, док срце бира.

- Код мене је срце у рату са разумом, већ дуго. Све док срце бира, не размишљам о посљедицама - истиче Баричанин.

Фото: Херцеговина инфо

Нису само повреде обиљежиле његову досадашњу каријеру. Његов отац је преминуо млад и то док је Његош још био у млађим категоријама.

Један посебан детаљ док је носио дрес кадета Славије остаће му заувијек у сјећању.

- Мој покојни отац је тај који ми је пренио ту огромну љубав према фудбалу. Он ме је возио на тренинге, пратио сваку моју утакмицу, био моја највећа подршка. Знам колико је волио фудбал и живио за то да ја једног дана постанем фудбалер и остварим наше заједничке снове. Послије његове смрти, фудбал ме је наставио одгајати, фудбал је постао мој други отац. Од тад, сваки тренинг и сваку утакмицу посвећујем њему. Тако да, воља је мој Срђан, који навија за мене, са небеских трибина. На годишњицу очеве смрти, десио се најљепши тренутак у мојој каријери. Скупио сам снаге да дођем на утакмицу, не желећи да изневјерим ни клуб ни саиграче. Долазим директно са гробља. На тој утакмици постижем погодак и са рукама подигнутим ка небу посвећујем гол свом оцу. То је дефинитивно најљепши тренутак у мојој фудбалској каријери - каже Баричанин.

Све то њега је очврснуло и раније формирало личност. Уз фудбал, изградио је карактер и научио да прихвати пораз и заинати се до остварења свога циља.

- Фудбал изграђује карактер. Научи те да прихватиш пораз. Е тад се пробуди инат, стишнеш зубе и покажеш да си ипак изнад тог пораза. Ту сам филозофију пренио и на живот. Схватио сам да је у животу једино битно бити срећан и радити оно што волиш. Све ово што сам урадио и што ћу урадити као фудбалски тренер посвећујем свом Срђану - додаје Баричанин.

Његош Баричанин је у омладинским категоријама играо за сарајевски Жељезничар и паљански Олимп, након чега је прешао у Славију.

По преласку у сениоре није добио шансу међу Соколовима, па је отишао у Дрину ХЕ, а након тога у Фамос.

Честе повреде одвојиле су га од фудбала и он се обрео у Романији у зиму 2020. године.

Пише: Стефан Папаз (sportdc.net)