Реља Спахић био је парох Храма Светог Саве у Блажују, надомак Сарајева, ког су усташе убиле 1941. године, оставивши га непониженог у самртном часу. Те ноћи, када су усташе дошле по њега, млади свештеник је супрузи и ћеркама оставио неколико опроштајних ријечи, знајући да им се никада више неће вратити.

“Клекни, попе”, викао је усташа.

“Закон моје вјере забрањује ми да клечим пред непријатељима. Ја само клечим пред Богом живим”, мирно је одговорио, гледајући усташу право у очи.

“А да ти завежемо очи”, поново је запитао усташа.

“Не! Ја могу да гледам и не бојим се“, додао је.

Ово је прес саму смрт рекао млади свештеник Реља Спахић.

Рођен је у Рогатици 3. јануара 1906. године. Они који познају прилике између два свјетска рата знају колико су били строги услови пријема у богословију. Реља је завршио тадашњу сарајевску богословију која је дала доста учених свештеника и епископа Српској православној цркви. И сам је спадао у такве, иако је кратко поживио. У чин свештеника рукоположен је 19. септембра 1927. године и постављен за пароха у својој родној Рогатици. Убрзо је, већ 1931. године, премјештен на нову парохију у мјесту Блажуј, надомак Сарајева.

Последњу Свету литургију одслужио је у Храму Светог Саве у Блажују 10. августа 1941. године. Те ноћи, усташе су већ убијале и хапсиле виђеније Србе у његовој парохији.

Ујутро је пред храм стигао камион са заробљеним и ухваћеним Србима. Ухваћени су на превару и речено им је да иду само да се пријаве полицији, а затим могу кући. Двојица наоружаних усташа ушли су у парохијски дом и наредили оцу Рељи да пође са њима. Мирно и полагано почео је спремање, предосјећајући да се више неће вратити. Стигао је да попадији и трима кћерима напише неколико опроштајних ријечи.

Обукао је мантију и изашао!

Писмо које је отац Реља оставио својој породици попадији Вукосави и кћерима, писано је у три сата и 50 минута 11. августа 1941. године. У писму су написане сљедеће ријечи: „Мила моја Вукосава и д‌јечице, када умрем жеља ми је да ме укопате код блажујске цркве. Тамо ћемо се опет наћи. Волите се између себе. Будите д‌јечице до краја овог кратког ништавног живота честита и поштена. Нека вас све Бог благослови“.

Отац Реља Спахић био је угуран у камион и са осталим заробљеницима одвезен у правцу Бутмира. Успут, у камиону су их усташе подбадале камама, тако да је њихова мученичка крв покапала земљу у порти блажујске цркве. Ту у бутмирским борићима, гдје су сами морали ископати заједничку гробницу, стрељани су парохијани блажујски – виђенији домаћини на челу са својим парохом, оцем Рељом Спахићем.

Парохови земни остаци пренесени су и по његовој жељи сахрањени у порти блажујског храма Светог Саве. Приликом ископавања, пронађен је сат који је понио са собом, по којем је лакше извршена идентификација. Тог 7. августа 1955. године, када су остаци пренијети у црквену порту, учињена му је нова непревда. На споменику није назначено ни да је био свештеник, а тадашње власти ставиле су петокраку, уз пријетње породицама да ће остати без посла ако би захтијевали крст на споменику.

Много касније, 10. августа 1991. године на мермеру је уклесано испред његовог имена „јереј“, али је петокрака остала као пресједан једног времена које није дозволило ознаку крста на споменику покојника, макар он био и свештено лице.

Према запису протојереја Момира Васиљевић