Чувени купус из Козје Луке, којим су у вријеме бивше Југославије снабдијевани и луксузни ресторани на Јадрану, данас се у већим количинама производи још само на два имања у овом питомом фочанском селу у долини ријеке Колине, а ових дана при крају је убирање плодова.

У фочанском крају и шире купус не успијева нигдје тако добро као у Козјој Луци, гдје је земљиште богом дано за ову врсту производње.

Бранислав Вуковић, један од двојице већих произвођача купуса из Козје Луке, на три парцеле укупне површине пет дунума сваке године засади око 15.000 садница.

- Прије рата, док је била задруга `Зеленгора`, купус је одавде ишао у Дубровник, Херцег Нови, Сарајево. Ријека Колина и плодна хумусна земља погодују овој производњи, тако да је све ово било некада под купусом, а како је био рат, народ се раселио и сада само нас двојица радимо са купусом - прича Вуковић.

Козја Лука у посљедњем рату много је страдала, а тешка судбина задесила је и породицу Бранислава Вуковића. Брат му је погинуо, а Бранислав је тешко рањен и данас је ратни војни инвалид, док је родитељска кућа до темеља порушена.

Упркос свим недаћама, Бранислав није дозволио да се традиција угаси и већ ратне 1994. године обновио је производњу и од тада редовно овим зеленим благом снабдијева велики број домаћинстава у Фочи и регији.

Сјеме купује, затим производи расад, и то сорте дикос раног и глорија касног купуса.

- То су нове сорте, немамо старе, прије је био футошки купус и српски мелез. Сада их више нема и ове нове сорте сви користе - каже Вуковић.

Према његовим ријечима, узгој купуса није много захтјеван, поготово у овако жупном крају уз ријеку Колину.

- Само када се посади, након седам до 10 дана, мора се заштитити од бухача, нема никаквог посебног третирања. Ручно окопамо и онда остаје само још наводњавање и то је то. Овдје је земља хумус, не треба стајњака нити неке прихране. У Семберији посију јечам и пшеницу, пожању, па као другу културу саде купус, а овдје земља одмори. Када посијечемо купус, остатке заоремо, што дође као један вид прихране, и нема потребе за ђубривима - појашњава Вуковић.

Главице пакује у вреће од 30 до 35 килограма да би се, како каже, разликовао од накупаца који купус из Семберије продају по фочанским продавницама у врећама од 10 до 12 килограма.

- Моја врећа је 35 килограма, то је домаћи купус из Козје Луке. Хоћу да се разликујем, да људи знају да је купус наш, одавде. Ако бих и ја паковао у мање вреће, неко би рекао – можда је и он отишао у Семберију па натоварио - наводи овај вриједни пољопривредник.

У зависности од временских услова, Вуковић убере и до 15 тона зелених главица, а ове године принос је око 13 тона.

Главице су различите величине од килограма, па до четири и по, а оне највеће су и до пет килограма.

Упркос инфлацији и поскупљењима, цијене код Вуковића остале су на прошлогодишњем нивоу, љетос је рани купус продавао по цијени од једне КМ до 1,40 КМ по килограму, док је касни купус, чију бербу ових дана приводи крају, био 60 пфенига.

- Имао сам четири тоне раног купуса, то сам махом продао рафтинг камповима. Берба је била крајем јуна и почетком јула, када је доста туриста било на рафтингу, и купус иде за зелену салату. Овај сада купус иде на кућну доставу, колико ко поручи, људи већ годинама телефоном поручују - каже Вуковић.

У пословима узгоја купуса велику помоћ има од чланова породице.

- Синови и кћерка добро слушају, трче да помогну, раде, пресрећан сам - истиче он.

Да би кисели купус у каци надошао на прави начин, Вуковић савјетује како да се правилно усоли.

Фото: srna.rs

- Некада смо бушили коријен и сипали со, али је много ефикасније расјећи ножем главицу унакрст, добро на том мјесту осолити и да три до четири дана стоји без воде, да главица добро повуче со унутра. Онда досути воду, оставити цријево на дну бурета и понекад, након седам до 10 дана, продувати да се изједначи вода и со, пробати да ли је довољно слано, ако није, онда мало прокувати воде са сољу и досути, не би требало никад да се поквари - рецепт је из Козје Луке за кисели купус.

Породици Вуковић овај посао је додатни извор прихода и добро им дође за побољшање кућног буџета.

Бранислав наглашава да никада не би напустио родну груду нити дозволио да зарасте земља коју су његови преци тешком муком стекли.

- Около су све били пашњаци и ливаде, а сада је све зарасло у шуму. Ја своје не дам да зарасте - каже Вуковић.