Дарко Ђого: Сарајево, илузијо моја

21.06.2023. 08:59
1
ИЗВОР: rt.rs

Ништа не свједочи тако трагикомично о потреби нашег друштва да се никада не отргне из илузија југословенског културног имагинаријума као непрекидно романтизовање Сарајева.

Ни ноторне чињенице о сасвим промјењеној и практично моноетничкој структури града, ни визуелно видно примјењен изглед његових улица (о нестанку обале Цара Душана, хотела "Београд" и "Србија" да не говоримо), чак ни повремени инциденти које би доживјели чачански бајкери и београдски фудбалски пјетлићи – све чињенице и стварности нису у стању да разувјере Србе када чврсто одлучимо да вјерујемо у сопствену илузију.

Не постоји ништа што стварно Сарајево може учинити а чиме би у масама српских поклоника "једног лепог времена, једне дивне земље" јасно сигнализовало да, осим на календарима са натписом "Добар скроз – Јосип Броз" и на магнетићима са легендарним "Вучком", данашње Сарајево није то Сарајево. Потреба за романтизовањем једног мјеста сасвим је људска, а што смо животно удаљенији од сретне младости и радосног дјетињства, то су нам њихове чари свјетлије и сањивије а способност да сами себе очаравамо израженија.

Сарајево је одувијек улагало у свој мултиентички изглед, понекад поправљајући из прошлости оно што се није уклапало у ту слику. Тако већина данашњих посјетилаца старе сарајевске православне цркве Св. Архангела Михајла уопште не слути да данашњи изглед комплекса не одражава вијекове њеног постојања у османском царству (за којим данашње Сарајлије почесто уздишу, видећи у отоманском ропству праву мјеру међуетничких односа, суживота и толеранције).

Звоник

Наиме, ако станете преко пута Старе цркве (дакле, на оном мјесту са кога је пуцано на српског свата 1. марта 1992), видјећете релативно низак зид којим је црква ограђена и звоник за који се чини да представља дио првобитне архитектонске цјелине. То што ћете видјети, међутим, нема баш много везе за оним што је вијековима ту било.

Наиме, поменути зид је у периоду отоманске окупације био висок око четири метра, тако да се црква није ни могла видјети са улице. Звоника у том периоду није ни било – хришћанима је било забрањено да употребљавају звона. Он је дограђен тек са смјеном отоманске окупације оном аустро-угарском и изгледао је сасвим попут свих звоника грађених у том периоду "на преслицу", са "луковицом" налик на куполе руских цркава. У периоду након Другог свјетског рата, по налогу државних власти, звоник је преуређен како би се стекао утисак да је одувијек био ту. И тако добијамо слику нечега што није било: толеранције и љубави, хармоније различитих звукова Сарајева – све стварно колико и звоњава звона у отоманској Сарај-Босни.

Сарајево је ових дана опет постало тема у медијима захваљујући неколиким вијестима.

Прву од њих представља обрачун негдашњих чланова "Забрањеног пушења", Ненада Јанковића и Давора Сучића око тога да ли београдска или загребачка веријанта "Пушења" има право на предратне пјесме. Спор је савршено бесмислен јер "Забрањено пушење" не постоји од момента када је престала да постоји СФРЈ, тј. од дана када су војници словеначке ТО пуцали на војнике ЈНА.

Чије је "Забрањено пушење"?

То не значи да те пјесме нико неће слушати – на поратним Палама смо преко ратних хитова који су прослављали битке за Дејтоном предани Илијаш преснимавали "Пушење", па су се крајеви и почеци преснимљених и оригиналних пјесама дозивали у полифонији наше изгубљености: "На стражи поред Призрена" би у сред дугог инструментала добила три секунде пјесме "Српска гарда Илиџа" (чију је музичку основу чинио хит "Лет тхе сунсхине ин"). Но "Забрањено пушење" са свим што је било данас има смисла колико и сваки производ југословенске индустрије у доба када се "Југославија" замјењује "регионом" чак и код оних који за њом највише жале. Све то подсјећа на кинеске "Горење" машине које наше мајке и даље купују иако се кваре таман колико и све кинеске машине.

Слика

"Пушења" једноставно нема и борба за његово насљеђе само је отужни одјек потребе да се југоносталгија још мало комерцијално експлоатише. Ненад Јанковић има свако право на то да жели свој дио тог носталгијског колача између осталог и зато што су сарајевски Срби својим дјеловањем сами доприносили митологизовању "сарајевске раје" као хронотипа популарне југословенске културе који је све више задобијао симпатије што се Федерација више климала.

На крају крајева, и у данашњем, сасвим имагинарном Сарајеву "склада и толеранције", макар као декорација и кулисе, православне цркве и нешто вјерника имају улогу потврђивача тог имиџа.

Но у читавој полемици о насљеђу "Забрањеног пушења" нема много осјећаја за реалност (колико га има показује Сучићева тврдња да је "паљанско руководство" натјерало сарајевске Србе да се по цичој зими оне 1995-1996. исељавамо, носећи и своје мртве, из оних крајева града које смо Дејтоном морали да предамо тзв. "Армији БиХ". Притом се заборавља да је ратни циљ тзв. Армије БиХ и НДХ суштински идентичан: Срба може бити, али преко Дрине).

Слика

Фото: frontal.rs

Полемику је засад окончао Сучић констатацијом да "братства и јединства више нема". Да је то којим случајем изрекао Јанковић, то би засигурно поткријепило његову репутацију "четника", али када то изриче гласноговорник "Сарајева", онда таква констатација може бити све од оправдане љутње до тренутног расположења. А ништа тачније у цијелој причи није речено. Довољно је да само попијете једну кафу у данашњем Сарајеву или да постојите који сат у некој књижари и увјерићете се да је Сучић у праву. Сарајево живи у рату који се за Сарајево још није завршио.

Културни простор

Друга вијест која је актуелизовала питање значења Сарајева у српском културном простору долази из Бање Луке.

Гостовање Сарајевског ратног театра (САРТР) у Народном позоришту Републике Српске изазвало је праву буру у јавности али ствар се, као и увијек, окончала медијском буком. Како већ обично бива, указивало се на то да је позадина свега унутарстраначки обрачун у оквирима бањалучког СНСД-а (будући да су и в.д. директорица Народног позоришта и они који су проблематизовали њене одлуке припадници исте страначке структуре).

У одбрану директорице стао је изван сваке сумње најпрепознатљивији глумац Српске Александар Стојковић Пикси, уложивши своју непобитну репутацију борца ВРС у одбрану неодбрањивог и заборавивши притом да суштину проблема не представља гостовање било ког глумца са ратним стажом у другим војним формацијама већ чињеница да се у Бањој Луци појављује Сарајевско ратно позориште.

Тако би одговор на сопствено реторичко питање о томе да ли би њему, због ратног стажа у ВРС, требало бити забрањено да наступа у Сарајеву, могао добити на практичан начин – формирањем трупе под називом "Бањалучко ратно позориште" са којом би онда покушао да гостује у Зеници или Мостару. Са тим називом би, вјероватно, имао потешкоће и у многим културним круговима у Србији.

Што се тиче Републике Српске, случај "НП Р. Српске – САРТР" није нам показао нешто што нисмо знали још од снимања скандалозне "Турнеје", а то је сазнање да је неки облик самопорицања ваздух "културних" кругова у Српској, колико и у Србији (бар нека су у нечему Срби јединствени, цинично би се дало примијетити).

"Ко нас то, ба, завади?"

Но нико није поставио питање: шта готово три деценије након рата ради назив "ратно" у називу сарајевског позоришта? Одговор је јасан свакоме ко се данас прошета Сарајевом: тај назив је ту да свугдје проноси схватање да су Сарајево и рат неодвојиви, да је Сарајево формирано у рату а рат је његова најважнија идентитетска одредница, туристичка понуда и политичка порука.

Готово па на периферији тог града који паралелно продаје причу о братству и јединству и крају братства и јединства, града у коме се питање "ко нас то, ба, завади?" увијек поставља у облику "зашто нас, ба, завади Милошевић, САНУ, СПЦ и Илија Гарашанин?", изван круга ћевабџиница и плоча о србо-четничким гранатама, стоји Црква Преображења Господњег на Долац Малти, "црква код Бристола", прелијепа ротонда у коју ријетко ко од сарајевских туриста привири.

Слика


Није на путу туристичким водичима, али јесте нападачима (вјероватно да не постоји вјерски објекат више пута нападан у послијератној БиХ). Освећена је 1940. руком патријарха Гавила Дожића и двојице светитеља: Светог Николаја Охридског и Жичког и Св. Петра Сарајевског.

Иако сва свједочанства савременика указују на свеопште поштовање које је митрополит дабробосански Петар Зимоњић уживао међу својим савременицима и суграђанима, то га није спасило од сурове судбине само годину дана након освећења Преображењске цркве. Одведен из Сарајева и мучен, Св. Петар Сарајевски, чија горштачка благост и христолика љепота и данас зраче са сваке његове фотографије, убијен је у усташкој индустрији смрти – његове мошти зато данас немамо.

Илузије

Данас никоме нормалном не би пало на памет да организује литију кроз Сарајево. Нити имамо народ који је ту негда живио, ни мошти светитеља спаљених. Тај народ се раселио по свијету и, премда понекад и сада на свадбама наручује "Сарајево, љубави моја", свако од нас зна да је то пјесма о једном другом граду кога више нема.Када понеки житељ "круга двојке" – обично истовремено и корисник сарајевске илузије – бјесомучно нападне ону величанствену спасовданску литију и крикне на мошти Светог Николаја, гађајући светитеља из своје племените и братствено-јединствене душе сваком поругом и пакошћу, нека се бар негдје присјете да, за разлику од имагинарног Сарајева, Београд има луксуз звани "српски народ" и "мошти светитеља".

Уосталом, можда је Сарајево и тако привлачно случајним Србима зато што има ћевапе, календаре са Титовим ликом, имагинарни спој беневолентног Оријента (без данка у крви) и "систематичне" Мител Ојропе (без арадског логора), југословенску носталгију и аксиом о есенцијалној кривици сваког Србина.

Узалуд Давор Сучић говори да братства и јединства више нема. То ће му ријетко који Србин који дође само да поједе ћевапе повјеровати. Или, што би се понегдје рекло, "држављанин Србије"…

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Alas 21.06.2023. 23:07
    Bravo Darko na odličnom tekstu. Sve je istina, sjajno napisano, suština je prikazana. Nigdje više mržnje nema kao u Sarajevu.
Повезане вијести
На амбасади Србије у Сарајеву освануо натпис "геноцидаши" На амбасади Србије у Сарајеву освануо натпис "геноцидаши"
Операција Текбир - неуспјели покушај деблокаде Сарајева Операција Текбир - неуспјели покушај деблокаде Сарајева
Изложба "Дани безвлашћа у Сарајеву након атентата 1914. године" – мање познати детаљи Сарајевског атентата Изложба "Дани безвлашћа у Сарајеву након атентата 1914. године" – мање познати детаљи Сара...
Најчитаније
  • Косовски новомученик отац Харитон
    22h 8m
    1
  • Одржан Сабор изворног пјевања
    11h 54m
    0
  • Преминуо млади голман репрезентације Црне Горе
    18h 15m
    0
  • Служен парастос за погинуле борце из Касиндола (ФОТО)
    19h 58m
    2
  • Шеховац: Хелез својим изјавама жели добити више гласова на локалним изборима
    18h 3m
    16