Живан Поповић (105), из села Латвица код Ариља, најстарији је грађанин Србије. Рођен је у вихору Великог рата, а само захваљујући вјери у Бога и часни крст, каже, успио је да преброди све невоље које су се обрушиле на Србију и које ни њега нису заобишле.

- Знаш како? Никоме нисам мислио зло, а држао сам се Господа Бога гдје сам год био. Три мјесеца сам у Чачку на вјежби био и кад смо требали да идемо, тамо предратно стање, питају ко хоће да се причести у цркви, а ко неће не мора. Зовнем мог комшију, он каже неће, реко’ – ја хоћу. Дођем испред цркве оно двојица војника и причестим се, Господ Бог ме доведе кући опет, те се вратих – присјећа се Живан за Инфо лигу Ивањица.

Живан данас живи сам, има седморо дјеце и преко 40 унучади и праунучади, али их је све живот одвео на неку другу страну.

– Како смо се ми мучили! Дјеца седморо – петоро од прве жене и двоје од друге и поћерка била осма. Било нас десеторо чељади овдје у кући, а гладне и ратне године, требало је то издржавати. Ја сам нешто рачунао – преко 43 унучади и праунучади имам – каже Поповић.

Не може тачно да се сјети да ли је четири или пет пута гледао смрти дирктено у очи, међутим, небеска сила која га и дан-данас води, одлучила је да му подари дуговјечност.

– Сад само оно што је најнужније, какво је вријеме мораш тако да се повијаш. Не можеш на врућини ништа. Једну кад попијем кафу изјутра онда само једну цигару испушим, а кад дође друштво, онда и по двије, три – признаје дједа.

Видео: Info LIGA Ivanjica

Док се присјећа прошлог вијека, Живан тачно зна име и презиме сваке особе која му је помогла у животу, каже, мало је таквих људи и гријех од Бога би био да им имена заборави.

– Има нека духовна сила која влада човјеком, која се мени и приказивала, али ја то не причам никоме, само могу да пратим то. Као да пратим. Како радиш, тако ће ти се и платити, не можеш ти да наплатиш нешто ако ниси зарадио. Лако је цркву имати и молити се у цркви и урадити ордене овдје на прса, али треба у души да имаш Бога – савјетује Поповић.

Овај најстарији Србин дане проводи тако што се присјећа времена када је око њега све врвило од живота, а сада тек понекад види таксисту или поштара. Има поруку за генерације које долазе – да су зла мисао и мржња смрт за организам, док дуговјечност доносе љубав и вјера.