Они имају по четворо, петоро, шесторо дјеце, а ако Бог да, биће их још. У парохијама Српске православне цркве широм БиХ, од Мостара до Добоја, све је више младих свештеника и попадија, који личним примјером показују како се треба борити за наталитет.

Јер, шта је љепше од куће пуне веселе разигране дјечице.

Фото: Синиша Пашалић / RINGIER

У дому пароха Митра Керлеца (34) и његове супруге Бојане (32) у Шипову весеља не мањка. Код њих никад није досадно. А како и било кад имају петоро дјеце у доби од једне до осам година.

Иако су у животној доби у којој многи њихови вршњаци још „глуваре“ идући с кафе на кафу и не помишљајући да се скуће и скрасе, Бојана и Митар већ имају велику породицу, коју. А биће, све су прилике, још већа.

– Ево, недавно смо прославили десету годишњицу брака. За десет година, петоро дјечице, није лоше! Ја сам већ девет година стално или трудна или с бебом у наручју, или обоје упоредо  – каже у шали попадија Бојана.

Млади супружници признају да нису баш тако планирали, али човјек снује, а бог одређује.

– Мислили смо да ћемо имати једно, можда двоје дјеце, али смо увидјели да Бог има другачије планове. Уосталом, сваки је човјек створен да наиђе себе – каже отац Митар.

На питање, хоће ли имати још дјечице, Бојана и Митар углас кажу: ако Бог да, хоћемо.

Отац Митар подсјећа на прву заповест по Светом писму, која људима поручује: рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме.

А мајка Бојана додаје: дјеца су благослов, права је радост одгајати их.

– Кад одемо некуд у госте, сви лете да се играју с нашом дјецом, да их чувају и мазе, а ми сједимо и уживамо – каже Бојана.

Многи ће рећи, лако је попу и попадији да попују и дјецу рађају, кад имају све. Али, њихова животна прича свједочи да истинско благостање и срећа немају баш много везе са материјалним богатством и новцем.

Бојана и Митар су подстанари, тачније живе у кући коју им је уступио један парохијан. Парохијски дом за младог, другог шиповског пароха, и његову седмочлану породицу, још није ни почео да се гради.

А ни њихов брак, од самог почетка, није био од оних стереотипних. Митар је затражио благослов за женидбу још док је био студент теологије. Кад су се двоје младих узели, само је Бојана била запослена, радила је као пословођа у једној трговини у Шипову.

– Ето, жена ме издржавала, док сам се ја школовао – каже у шали Митар.

Кад је дипломирао, Митар је био ђакон, а онда је добио своју прву парохију, у селу Бабићи, у Јању код Шипова. Људи су тамо добри и побожни, али је парохија сиромашна, једва су крпили крај с крајем.

 Бојана више није могла да ради: пристизала су дјечица, а њено радно мјесто је било далеко од Бабића и идиличног парохијског дома поред цркве.  

– Није то оно правило „попадија не смије да ради“, али у мом случају испада да је баш тако. Кад сам радила за плату, нисам била попадија, кад сам постала попадија, више нисам ишла на посао – каже Бојана.

 Признаје да јој прве године мајчинства нису биле баш лаке.

– Имали смо троје дјеце у пеленама. Сад је много лакше, старија дјеца помажу око најмлађих. Што их је више, боље слушају и љепше се слажу, уче једни од других – објашњава млада попадија.

Главни „учитељ“ и „шеф“ екипе је, наравно, првенац Момчило (8). Он је већ велики дјечко, иде у трећи разред. Воли фудбал.

Његова сестра Марија (6) је ђак првак. Марија воли да пјева.

Димитрије (5) је предшколац. И он воли фудбал, али још више воли да прича. Нема појма шта ће бити кад порасте, али ако је судити по његовој разговорљивости, могао би у новинаре, адвокате или политичаре.

Кад смо „старију екипу“ упитали, да ли су им досадне бебе, које им се стално врзмају око ногу, Димитрије је као из топа одговорио:

– Нису досадне. Бебе су супер. Ја бих волио да у мојој кући има милион – рекао је.

Растко има само три и по године, али га већ „муче“ озбиљне дилеме: да ли да буде фудбалер, по угледу на старију браћу, или ће у свештенике, као тата.

– Растко редовно иде самном на вечерње, пјевуши, помаже ми – каже поносни тата.

Најмлађа, Екатерина (1), по занимању беба, највише воли да – једе. Стално се врзма око стола, својеручно се гостећи ђаконијама, које је спремила мама. Ако је судити по трпези у дому Керлецових, Бојана је права „старовременска“ попадија.

И док се мала Екатарина гнијездила у татином крилу, дјечаци су ухватили прилику да шапатом питају, кад ће завршити сликање, па да скину бијеле кошуље, обуку мајице и шмугну напоље, играти лопте.

Испраћајући синове на „утакмицу“ у дворишту, парох Митар понавља да је родитељство највећа срећа и благослов, а породица стуб заједнице.

– Наш је задатак да вјерницима будемо за примјер. Не можемо једно проповједати, а друго чинити. Ако савјетујемо вјерницима да рађају дјецу, није у реду да ми избјегавамо родитељске обавезе – каже отац Митар.

Па мудро додаје, да је у оваковој “проповједи дјелом” најважније „намјерити се на праву жену“, која је посвећена породици.

Млади парох из Шипова није једини православни свештеник у БиХ, који се може подичити великом породицом и попадијом која је пожртвована мајка.

Станард је одавно поставио отац Радовој Круљ, некад парох мостарски, који је ускоро преузима нову парохију, у Хилдесхајму у Њемачкој. Он и његова супруга, попадија Наташа, имају шесторо дјеце.

Фото: Уступљена фотографија

Њихова екипа је већ поодрасла: најмлађи син има девет, најстарија кћерка 23 године.

– Са нама у Њемачку путује троје најмлађих. Остали ће нам се, ако Бог да, касније придружити, за сада имају обавеза у гимназији и на факултетима – каже поносни отац.

Овај свештеник, кога су још у младости, због музике коју слуша, прозвали „поп рок“ и који је популаран, нарочито међу младим вјерницима, каже да се никад, ниједног тренутка, није покајао што има шесторо дјеце.

– Надам се да ће и млади свештеници одабрати овакав пут – каже отац Радивој.

Пут посвећености дјеци и породици одабрали су и парох васељенски Срђан Белензада и његова супруга попадија Љиљана. Они имају „само“ четворо дјеце, али ово само ваља узети с резервом. Јер, у брак су ступили кад су већ обоје напунили тридесету, и породицу основали у пустом, ратом разореном Гламочу.

Фото: Синиша Пашалић/ RINGIER

– Да ми је неко рекао да ћу у тридесетима за пет година родити четворо дјеце, не бих му вјеровала. Али, ето, Бог нас је благословио, да будемо срећни родитељи и уживамо у одрастању наше дјеце – каже попадија Љиљана.

Њихова деца, Марија (14), Јелена (12), Михајло (11) и Јован (10) одрастају у манастиру. У конаку Манастира Веселиње у Гламочу, који стицајем околности никад није заживио пуним манастирским животом, уређен је парохијски дом за породицу Белензада.

И тако данас, умјесто монаха и монахиња, у манастирском здању живи једна велика и срећна породица.

Велика и срећна је и породица Горановић, која је Цркви дала двојицу свештеника. Браћа близанци Недељко и Никола Горановић (36) одрасли су у породици са много дјеце, а и сами су наставили традицију.

Данас двојица близанаца – пароха, имају заједно десеторо дјеце.

Фото: Епархија Зворничко-тузланска

Недељко Горановић, парох у цркви Рођења Пресвете богородице у Добоју, и његова супруга Маја имају три сина и три кћерке. Ко зна, можда ће их бити још: супружници су млади, а најмлађи њихов синчић Симеон је бебица од девет мјесеци.

Недељков брат Никола, парох у храму Свете Петке у парохији Гаревц у Модричи, и његова супруга Рада имају четири кћеркице.

Фото: Синиша Пашалић/ RINGIER

Мале Горановићке су од најранијег дјетињства посвећене црквеном пјевању, па редовно помажу тати када служи литургију. И у овој породици бројно стање, можда, још није коначно.

Јер, шта има љепше од куће пуне веселе разигране дјечице.

Свако дијете има своју нафаку

Бојана и Митар Керлец кажу да не треба мислити само на материјално, кад се планира породица, јер „свако дијете има своју нафаку“.

– Кад ме је један стари парохијан, прије много година, питао колико ћемо дјеце имати, рекао сам једно или двоје, не може се више. А он ми вели: немој мислити на то, само се ти побрини са себе и своју жену, а дјецу храни Бог. Испоставило се да је био у праву. Иако Бојана и ја имамо петоро дјеце, никад нисмо имали никакву материјалну муку – каже отац Митар.

Пише: Милкица Милојевић