У правој драми са срећним завршетком, у селу Слатина удаљеном двадесетак километара од Фоче, шездесетдвогодишњи Радомир Врећо спасао је из набујале ријеке свог комшију седамдесетогодишњег Радивоја Пејовића.
Пејовић, који је из Горње Слатине, свратио је код Врећа у Доњу Слатину на комшијски разговор, након чега се касно послије подне запутио кући преко Слатинске ријеке, која љети више личи на поток, али у ово доба године вишеструко нарасте и потпуно подивља.
Врећо је Срни испричао да је у свом дворишту чекао да види када ће се комшија појавити на путу са друге стране ријеке.
Минути су пролазили, а њега није било, а када је прошло пола сата, Врећо је видио да је враг однио шалу, па се запутио за комшијом.
Дошао је до ријеке, до мјеста гдје је премоштена гредом, и угледао Пејовића у води како се држи за дрво на другој обали.
Врећо је рекао да је у том тренутку његовог комшију издала снага и понијели су га таласи набујале ријеке.
- Одмах сам скочио, дошао до њега и ухватио га, а и мене је вода носила неколико метара. Приђемо крају, извучем га једва на обалу, дуго сам га вадио, јер је био мокар, тежак. Истјерам воду из њега, видим затворене му очи, не дише. Дао сам му вјештачко дисање, масирао га, превртао, кад поче да дише. Одмах ми је лакше било - испричао је Врећо.
Брзо је позвао хитну помоћ и свог сина Бранислава који ради у Универзитетској болници.
Док су чекали хитну, мокре, на температури испод нуле, хватала их је зима.
Радомир Врећо прича да је након сат времена стигла хитна помоћ и одвезла Радивоја у болницу, гдје је тренутно на лијечењу.
- Када сам га извукао, Радивоје сигурно неких пет-шест минута није давао никаквог знака, јер вода га је носила неких 40 метара. Пао је при крају моста, а заправо то није мост неко нека гредица, врљика, а вода голема, носи пањеве. Ко зна колико дуго се држао за дрво, а када сам ја дошао, откачио се. Био је то задњи моменат, можда да сам и секунду закаснио не бих га спасио - навео је Врећо.
Када је Пејовић дошао себи прве ријечи биле су му "Рашо, помози".
- Говорио сам му само да не заспе, а он је понављао зима ми, зима ми - пренио је Врећо.
Након што је комшију предао у руке љекара, Радомир Врећо се мокар упутио до своје километар удаљене куће.
- Док сам дошао кући, на мени се све заледило, сву ноћ сам се сушио - завршава причу Врећо.
