У Видовданском покољу (који је за усташе значио одмазду за сарајевски Видовдан 1914. и ново, крваво, понижење Срба на овај велики празник), послије подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увијек лаковјерних Срба који су се уздали у ,,комшијску ријеч”, на бројним јамама и другим стратиштима убијени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци из села: Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, градова Чапљине, Стоца, Љубушкоги других насеља.

Највећи број убијен је у Опузену у Далмацији, у Видовом пољу, код села Струге, Могорјела и „Бријеста“ у Чапљини, у којима су жртве затрпаване у ископане јаме, затим у крашким јамама: Ржани до, Бивоље брдо, две јаме Кукауше код Маслина, Јасоч, по две јаме у Хутову, Прењу и Поплату, Видоњи у коју је бачено братство манастира Житомислић, јами Барев до код Шћепан Крста, Гавраници код Храсна, Хумцу, Церном и Витаљини код Љубушког, те код жељезничке станице у Крупи, код села Драчева, потесу „Опузен“ код Габеле, на мосту у Чапљини…

Највећи гробови Срба су ријеке, посебно Неретва, али и Буна, Требижат и Брегава. Срби су клани или убијани из пушака на мосту у Чапљини или поред жељезничке пруге у селу Шурманцима. Тијела су им бацана у Неретву.

Поред тога тијела многих Срба су довожена камионима из Дубрава на чапљински мост и одатле бацана у воду. Лешеви су вађени из воде испод Метковића и ту покопавани у земљу. Послије протеста Италијана због загађивања ријеке, Хрвати почињу да жртве са жељезничке станице Шурманци гоне на брдо до јаме Голубинке и да их у њу живе гурају.

Велики број Срба са подручја Доње Херцеговине је 1941, страдао у хрватским логорима, посебно Госпићу, са губилиштима Јадовном и Пагом.

Покољ је био припремљен до 22. jуна. Тога дана и претходне ноћи, на простору Чапљине и Стоца, блокирана су сва села у којима су живели Срби. Истовремено су почела хапшења Срба, старијих од 15 година, а појединачно и млађих. Хапшења су вршена под изговором спречавања могуће побуне српског народа за Видовдан.

Талас хапшења заобишао је Пребиловце, највеће српско насеље у овом крају. Мјештани Пребиловаца, са великим атаром у залеђу, посакривали су се у шуме, пећине и шевар Хутова блата, а усташе још нису биле спремне да нападну ово село. Такође, није нападнут ни Поплат, највеће српско село у околини Стоца.

Хапшења су вршена по кућама и становима, а најчешће су се Срби сами одазивали позивима да се окупе на неком месту, ради разних изговора. Потом су затварани, везивани и испребијани гоњени на губилишта. Затварања се врше у општинским затворима у Чапљини и Стоцу, дуванској станици у Домановићима, читаоници и соколском дому у Габели, путарској кући у Драчеву, основној школи у Горњем Храсну, крчми усташе Петра Марића на Пилети (Аладинићи) и на другим мјестима.

Формиран је и сабирни логор за Србе у житном магацину „Силосу“ на брду Модрич изнад Тасовчића. Ту је доведена већина похапшених из Тасовчића, Речица, Почитеља, Клепаца, Чапљине и других мјеста. Одатле су, упућивани на мјеста ликвиције.

О томе гдје ће ко и када бити убијен одлучивало се, изгледа без неког нарочитог система, већ како су у ком тренутку рјешавале усташке главешине, прије свих чапљински логорник Фрањо Вего.

Тако су се често сусретали и укрштали путеви жртава.