Душко Иванежа, који је тешко рањен приликом хрватског бомбардовања колоне српских избјеглица на Петровачкој цести 1995. године, рекао је да је тада остао без руке, задобио бројне опекотине, а касније је сазнао да има и гелере у глави.
У изјави за Срну присјетио се тог дана када је чуо плач и врисак до самог неба који никада неће да заборави, а долазио је из шлепера у ком су се налазиле његове три дјевојчице са супругом, породица убијеног комшије Стијеље и бројне друге.
- Све се десило око једанаест и по, дванаест. Ништа нисам видио, ни чуо. Одједном су њих двојица били мртви, а ја тешко рањен. Мирку је главу одбило, његов мозак се просуо свуда по мени, а Бранка је погодило тачно у чело и глава му се расцијепила - рекао је Иванежа.
Тада је видио и да му је откинута лијева рука коју је умотао у мајицу да би је сачувао.
Он је навео да је био сувозач, док је иза њега био Бранко, с којим је био први комшије у Загради код Бенковца, додајући да је након рањавања хеликоптером пребачен у Бањалуку гдје је оперисан.
- Имао сам бројне опекотине, изашло је вани то моје изгорено месо. Стављали су ми неке друге мишиће. Тек касније сам сазнао да имам и гелере у глави - рекао је Иванежа.
Заједно са њим транспортовано је још седам тешко рањених, а сви су били у тешком стању.
- Не знам када је транспортована Миркова жена. Она је такође била рањена, а трудна. Родила је малу цурицу мало послије тога у Србији и одмах умрла - рекао је Иванежа.
Иванежа након мукотрпног избјеглиштва и борбе за голу егзистенцију са инвалиднином од једва 200 евра данас са супругом живи у породичној кући у Бачмену код Београда, а сву радост свијета даје му шест унучади.
У завичај, који је напустио 5. августа 1995. године у колони која се отегла у бескрај од Бенковца, Книна, Срба до Босанског Петровца, одлазио је неколико пута, посљедњи пут када му је умро отац 2014. године.
- У Загради сада стално живи само двоје, троје старих. Пусти су наши виногради и маслињаци. Ја своју кућу ни када смо кренули нисам закључао. Шта су добили Хрвати `Олујом` - ништа. Они би вољели да се ми вратимо - рекао је Иванежа.
Он је недавно свједочио у процесу против хрватских пилота пред Специјалним судом у Београду.
- Прије неких осам година звали су ме да дођем и у амбасаду БиХ у Београду због злочина на Петровачкој цести. Питали су ме тада да ли знам ко је возио авион. Откуд бих знао! Рекли су да је авион полетио из Сплита и да је пилот био Ивица Шишић. Питали су ме чак да ли ми је он род. Ди да ми буде род - упитао је Иванежа.
Каже да би поводом 30 година од "Олује" желио отићи на обиљежавање у Босански Петровац, али да је то тешко изводиво с обзиром на то да нема организованог одласка.
Злочиначка акција "Олуја" почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.
Дан касније, 5. августа, хрватска војска ушла је у готово напуштен Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.
Према подацима "Веритаса", током "Олује" протјерано је више од 220.000 Срба, а на евиденцији су имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од којих је 1.236 цивила или 65 одсто, а око три четвртине били су старији од 60 година.
Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године "Олују" оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада свјетски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида.
