Свуда гдје живе православни Срби, велики празник Христовог рођења - Божић прославља се на најсвечанији начин, уз мноштво обреда и народних обичаја, који су у правилу пропраћени и разним симболичним радњама. Све је то неодвојиви дио традиције, а самим тим и етничког, али и одређеног локалног идентитета.

Ми ћемо се и овај пут, као и претходних година, вратити у прошлост, да бисмо вам приближили обичаје неког српског краја. Овај пут говорићемо о божићним обичајима који су практиковани у највећем дијелу Херцеговине, онако како су их прије отприлике вијек и по запамтили и прибиљежили савременици Лука Грђић Бјелокосић (1857-1918) и други аутори. Наравно, уз многе разноликости, по оној старој "сто села, сто обичаја". 

Премда је народ на тој тврдој груди живио свакако, само не у изобиљу, за Божић је ипак и најтања кућа имала солидну трпезу. Припреме за празник, озбиљне и темељите, почињале су још десетак дана раније. Прикупљало се доста дрва, у млину би се самљело довољно брашна, а из планинских села би се ишло чак и у Приморје да би набавили вино. 

На Туциндан ујутру обично би један одрастао мушкарац са млађим помоћником, прије зоре са осамареним коњем ишао у оближњу шуму или планину по бадњаке или весељаке, како их ту зову. Укућани би их пратили испред куће, а домаћин им наздрављао: "Здраво нам, момци, ове године одлазили по весељаке, одлазили много љета и година и весељаке здраво кући догонили, те нам кућа здраво и весело била! Ако Бог да". Ту би сви попили по једну-двије ракије, а мимо других дана у години, давало се и сваком мушком дјетету да мало "лазне" ракије. Њима се зеру ракије обично сипало у звонце, које је скоро свако дијете носило привезано о пасу. Бадњачари би, осим боце пића, у торби понијели сувог воћа и посебно спремљен колач (погачу), да могу наздравити и заложити са другим бадњачарима, које затекну у сјечи. Када дођу у какву церову шуму, тамо већ врви од других бадњачара. Весељаке посипају житом уз ријечи: "Христос се роди" прекрсте се окренути истоку па сијеку. За сваку кућу усијече се по пет церових биља (облица) и то три као прави весељаци, дугачки више од два аршина (око 160 цм) и још двије дебеле биље дуге око једног аршина, које се зову јастуци. Потом се сви заједно окупе за доручак па и они мање познати "из трећег села". Сваки из торбе вади шта је понио па једни друге нуде храном и наздрављају бадњацима. Ето ти одмах и пјесме па и погдјекојег пуцња из оружја у временима кад се смјело. Бадњаке натоваре на коње па све уз пјесму и весеље крену кућама. Поиздалека их чују сељани па их при проласку домаћини испред својих кућа "устављају", часте ракијом и љешницима. Приспијевши својој кући, весељаке дупке "узазид" прислоне до улазних врата "наопослом", како су и расли. Домаћица их при томе посипа пшеницом, уз ријечи добродошлице, а они отпоздрављају: "Боље тебе нашли и сретан ти сутрашњи Бадњи дан, а за њим и Божић". На Туциндан је било забрањено да ко кога удари, чак и у шали, јер би се по њему појавили чиреви, а ко би то прекршио пјевали би му ругалицу: "Чири, бири, по теби се били, сваки петак по десетак, за годину по стотину."

Чобани и стока

На Бадњи дан прије сунца домаћин са најстаријим чобаном из тора издвоји дебела, раније одређена брава, а понекад и два, ако је бројнија чељад у кућној задрузи. Послије клања брав се натакне на ражањ, а потом главни чобан, прије изгона стоке, искупи млађу чобанчад да за својом софром доручкују. Обједују обилно, мимо других дана, јер тог дана више им ништа нема јести до мрака, нити се смију пожалити на глад. Вардује се (вјерује): "Ако су чобани били сити на Бадњи дан, биће им стока гладна на прољеће". Осим тога, обичај је да се то јутро чврсто опашу и скопчају хаљине, а опанке притегну, да би стока на прољеће била једра и чила, а не усукана и траљава. Још се строго водио рачун да се на Бадњи дан чобани не довикују око стоке, те да се не одазивају ако их ко зовне. Све се то чини да током читаве године не би повицима плашили и одбијали вукове и међеде од ајвана (стоке). Уз то, ваздан би гледали да буду добре воље и "нипошто" се не би смјели љутити. Увече кад "сјаве ајван" (дотјерају стоку са паше), на вратима од тора или кланице (штале) дочека их скоро сва кућна чељад. Једни у рукама држе гребене и свијеће, други на маши (лопатици) жераву са тамјаномм, а трећи колач са вином. Чобан их поздравља: "Добро вече, домаћине, сретан ви Бадњи дан и сутрашњи Божић и сви данци по Божићу", а он му одговара: "Добра ти срећа и с тобом заједно". Чобан затим причврсти по једну гребену уз оба довратника куда ће ајван уљећи, на гребене стави по једну запаљену свијећу па између њих пропушта стоку бројећи је пажљиво. Поброји ли се, током године би могло мањкати стоке. На крају он узме чашу вина из које три пута помало пине, а остатак прсне по стоци, да буде напредна и здрава. Потом сву стоку окади тамјаном на оној маши, а онда речени колач (погачу) преломи на хрбату овна звонара или на рогу вола дешњака. То чини пажљиво да не отпадне комадић или мрва, јер би на стоци могло бити губитака. Од тог колача смије јести само чобан и животиња на којој га је ломио. Као што се види, највише обичајних радњи везано је за стоку, која је основ економског опстанка људи у планинској кршевитој Херцеговини.

Пред вече кућа се помете, а домаћица донесе једно бреме (свежањ) сламе препасан ужетом од упредене сламе. Не дријешећи то уже она чупа сламу из бремена па је простире свуд по кући, по којој потом посипље љешнике и орахе квоцајући као квочка, а дјеца их раздрагано купе јагмећи се и пијучући као пилићи. Они тад по кући ваљају и џак сламе, а на питање шта раде, одговарају: "Ваљамо сир, кајмак и масло и 'шенично брашно". Тад их старији ободре: "Ваљајте, ваљајте, ваљали и догодине!" Слама се са пода не диже за три божићна дана, нити се кућа мете. Поменуто сламено уже остави се неодријешено до иза малог Божића, кад га домаћица изнесе на двориште и у његов круг сипа зрневље кокошкама говорећи: "Како ми скупа зобале, нако ми скупа носиле".

У први мрак домаћин обично са два дјечака уноси бадњаке у кућу. На вратима их домаћица посипа житом и поздравља: "Добра ви вече, добро нам дошли", они одговарају: "Добра ти срећа, честито ви Бадње вече и сјутрашњи Божић и сви дани по Божићу, ако Бог да". Остали укућани заједно с њом веле: "Амин, и с тобом заједно". Домаћин окренут истоку, полаже бадњаке на огњиште, преко раније унијетих биља-јастука. Најдебљи бадњак ставља с десне стране, средњи са лијеве а најтањи повр’ њих унакрст. Потом чашом вина наздравља својим бадњацима: "Здрави сте ми, моји бадњаци, моји весељаци. Ове године вас у здрављу привеселили па ми весело горили, а око вас момци весело вино пили и весеље проводили к’о сретни и Богу мили Срби, ако Бог да! Дај Боже па нам момци и јунаци весело на сваки рад одлазили, а још веселије кући долазили, ако Бог да"! Остали углас: "Амин". Он тад отпије пола чаше вина, а остатак трипут крстобразно прелије преко бадњака и тад сви углас пјевају: "Многаја љета". Прије вечере се, ко и вазда, пред иконама помоле Богу. Лијеже се рано, јер ваља што раније устати.

Уз прве кокоте (пијевце) сви су на ногама, умивени, свечано обучени и милошћу празника обасјани. Домаћин "изметне пушку" (пуца), па "настави" веселицу уз огњиште да се пече. Млађи на смјену врте (окрећу) ражањ, а неко од старијих пази ватру и потура жераву гдје треба. Масноћа која окапа са брава скупиће се и њоме волу лијечити набој од јарма на врату. 

Ко мијеси чесницу

За то вријеме мијеси се пријесна чесница, у коју се ставља сребрни новчић и коњски клинац (ексер од поткове). Чесницу овдје не мијесе жене, већ млад момак или дјевојка, а често и сам домаћин. Она се обликује у вуненим рукавицама на вуненој врећи, да би овцама било добро руно. Чесница се не пече под сачем, већ се запреће (покрива) жеравом са лугом (пепелом). Претходно се на њу за свако жито које смјерају сијати на прољеће стави по један угљен па уз који се угљен највише пепела накупи то ће жито, веле, најбоље родити. 

Кад је веселица на ражњу печена, домаћин истури (опали) пушку, а кад се пече још једно бравче, њега ће млађи приставити. Глава куће свечано одјевен одлази цркви на литурђије, одакле доноси нафору за све укућане. Потом одреже десно плеће са веселице па од њега сваком члану даје по мало парче, тек да се омрсе. Понегдје се мрсе сиром или цицваром, а негдје и лојем из веселице, јер вјерују да их тако током године неће морити љутина (жгаравица). Цицвару домаћица спрема са медом и доста растопљена кајмака па се на њеној масноћи чељад огледа. Лош је веле знак кад неко на њој слабо види свој лик.

Утом долази и полазник, частан човјек, који у кућу доноси срећу и напредак, обично неки сродник, кум или комшија. У кућу ступа десном ногом поздрављајући: "Добро ви јутро, Христос се роди! Срећан ви Божић и сви данци по Божићу!" Укућани га посипају житом говорећи: "И с тобом заједно, сретан нам био, полазниче!" Полазник иде огњишту, узима главње од прегорјелих бадњака и креше један од други, правећи ројеве варница. Тад благосиља да колико њих било, да толико у домаћина буде дуката, волића и ђетића, оваца и јањаца, коза и козлића, крава и телади и другог обиља, да дадне Бог. Код огњишта остави јабуку или шипак (нар) у који уђене (утисне) по неку пару "талијер, ја л' цванцику". Домаћин га тад посједне за "готов" сто и огрне великим вуненим ћебетом (губером) говорећи: "Како ја тебе овим ћебетом огрн'о, тако и Господ Бог моје овце вуном." Потом га послужи цицваром, док га домаћица додатно пригрће и дарује марамом. Прво ће попити кафу, а док коју ријеч проговоре ту пред њим ће домаћин са оне десне плећке ножем одвоји месо од кости све пазећи да не зареже кост. Потом из бардака (бокала) са вином свечано наздравља свом полазнику. Док коју попију и полазник "заложи" меса, један од њих двојице огледа лопатицу плећке, па према неким знацима, (мрљама, облицима и зарезима), предвиђа каква ће бити наредна година за чељад, ајван и љетину, хоће ли ко умријети у кући и роду, хоће ли бити ратова итд. Све вријеме само њих два сједе за столом и наздрављају, а полазника нуткају и часте све док не крене својој кући, када га сва чељад с поштовањем испраћа.  

Домаћин тад скине веселицу са ражња па пред кућом тим ражњем симболично три пута удари (куцне) домаћицу по леђима, сваки пут говорећи: "Ђе ти носе кокоши", а она одговара: "У куту, у лугу". Вјерује се да ће то жене штити од костобоље. Тада он печење исијече и поставља софру за кућну чељад, док главу са шијом и нешто другог меса остави за Мали Божић. На трпези, сем печења, мора бити и каља тј. кувано суво месо са киселим купусом. Ту је још пршут, пите, бијели мрс (сир и кајмак) итд.

Прије обједа је молитва током које се сви окаде тамјаном, држећи по једну малу свијећу. Тад домаћин говори (отпоје) божићни тропар: "Рожество твоје, Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в нем бо звијездам служашчи звјездоју учахусја, Тебје клањатисја, Солнцу правди и Тебе вједјети с висоти Востока Господи, слава тебје". У то вријеме мало који то није знао наизуст, додуше не баш сви потпуно тачно, али је њихова побожност била дубока и искрена. Чељад се потом "мирбожају", прво са домаћином по старини, а потом међусобно, љубећи се три пута у образ говорећи: "Мир божији, Христос се роди, ваистину се роди, поклањамо се Богу и Христову рождеству". Онда домаћин скупи све свијеће у једну руковет, обмота свилом и усади у суд са житом, који постави на сред трпезе. За трпезу сједају по старини и то наизмјенично мушко па женско. Домаћин потом ломи чесницу на тачно онолико комада колико је укућана и уз то сваки комад намјењује одређеном члану говорећи рецимо: "Ово Ристу, ово Петруши, ово Стојану, ово Ковиљки" итд. Успут пази да не би испао онај сребрени новчић што је домаћица метнула у чесницу. Тако почиње божићни ручак, када се сви са уживањем обилно часте најљепшим јелима послије дугог поста. Ко нађе онај новчић, рачуна се, биће посебно срећан те године, а ко ли нађе онај "коњски клинац", њему веле путоват' и старат' се о коњима.

Уз Божић се пјева и ова пјесма: У БОЖИЋА ТРИ НОЖИЋА уз напјев ВЕСЕЛО ВЕСЕЛО, КОЛО КОЛЕДО / ЈЕДАН РЕЖЕ ВЕСЕЛИЦУ - напјев / ДРУГИ РЕЖЕ ПЕЧЕНИЦУ - напјев / ТРЕЋИ РЕЖЕ ПОГАЧИЦУ - напјев.

Крај светковања

Домаћин бардаком са вином здрави укућанима, а уз трећу здравицу устаје се за славу божју, кад домаћин узима малу стаклену чашу вина и комадић хљеба па послије здравице умочи онај залогај хљеба у вино те с њим тјеши (гаси) свијеће и на крају га поједе, а вино попије. Потом у оној здјели са три прста три пута пригрне жито уз оне свијеће говорећи: "Грни жито, родило љето", што сва чељад за њим понављају. Те се свијеће у здјели са житом, заједно са поменутом главушом и другим месом, остављају до малог Божића. 

Први се дан Божића не иде никуд од своје куће, док други дан иду једни другима на честитање. Све до Малог Божића ђе се год двоје сретну мирбожају се па се тако овом приликом многи и помире што су били у завађи. Држи се да је велики гријех тада одбити то помирење. Сем око ајвана, између Божића тј. од Божића до српске Нове године, слабо се шта раде други послови, једино је адет од сваког посла понешто започети. Кад се трећи дан Божића буде дизала софра, пажљиво се са ње покупе мрве па кад дијете има болест што је зову "ђетиња", каде га с тим мрвама.

За мали Божић опет сва чељад једнако сједају за софру, прислуже се оне свијеће у житу, а уз осталу храну домаћин "ођеља" месо са оне главуше, строго пазећи да се не "разглаве" односно не отворе вилице, јер тад би вукови "ударали" на стоку. Обичај је да се тако огољена бравља глава баци на таван, гдје их се временом подоста накупи. Тим ручком би се окончало некадашње светковање божићних празника у Херцеговини.  

ИМА ТО НЕШТО СВОЈЕ

Црква наравно не подржава никакво гатање па ни ово у плећку, али га донекле толерише као дио фолклора и пуки реликт прошлости. Већ одавно слабо ко озбиљно узима то прорицање, сем ријетких који веле: "Има то нешто своје"

БОЖИЋНЕ ЗДРАВИЦЕ

Здравица полазнику: "Здрав си ми, сретни полазниче; да Бог да нам овај састанак на уранку био сретан к'о Христу и Јовану на води Јордану! Ђе се год састајали, у јуначко се лице љубили к'о сретни Богу мили Срби, ако Бог да!"

Прва здравица за трпезом: "Здрави сте, сви редом наоколо! Како данас сложно за софру сјели, весело пили и јели, цијеле се године у слози веселили, ко чобани што су се при рождеству Христову веселили; сложно радили, а никад се не уморили! Помого вам Бог и данашње рождество Христово, ако Бог да!" Сви у глас изговоре: "Амин!"

Трећа здравица за трпезом: "Писмо у добри час и у бољи час, а овом ћемо трећом најбољом срећом у име Бога и Свете живоначелне тројице, Христа и Богородице, који могу да нам помогну; у име лијепе славе божије и данашњег рождества и за нашијех сретнијех свијећа, сретно их у велики добри час прислужили, к'о сретни и Богу мили Срби, ако Бог да!"

 Пише: Драган Мијовић