Српски кнез Милош Обреновић /1780-1860/, вођа Другог српског устанка, кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до смрти, који је поставио темељ независности Србије, умро је на данашњи дан 1860. године.
Борио се у Првом српском устанку, али се 1813. године предао Турцима послије пропасти устанка и помогао им да умире Хаџи Проданову буну 1814, да би 1815. у Такову дигао устанак у којем је потукао Турке.
Споразумом са Марашли Али-пашом, Милош Обреновић је добио за Србију ограничену аутономију. Потом је, вјешто користећи неспоразуме Русије и Османског царства, издејствовао султаново и међународно признање, што је крунисано Хатишерифом из 1830, којим је Србији призната унутрашња самоуправа, а Милошу насљедност кнежевског достојанства.
Милош је, након слома устанка 1813. године, био један од малобројних војвода који су остали у земљи, чиме је задобио повјерење значајног дијела народа у то тешко доба.
Након краћег времена и појачаног терора Османлија, Милош Обреновић стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову 1815. године.
Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мјешовитој српско-турској управи.
За вријеме Милошеве прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам, након чега је настао нови друштвени слој - слободно сељаштво.
Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дијели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је Милетина буна, која је за посљедицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава, који је поставио темеље правног поретка у земљи.
Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човјек у Србији и један од имућнијих на Балкану. Иако је био неписмен, током његове прве владавине основане су 82 школе, двије полугимназије, једна гимназија и Лицеум Књажества сербског /Лицеј/, који представља темељ високог образовања.
Милош је 19 година провео у изгнанству, од 1839. до 1859. године, прво у Бечу, а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. Враћен је на власт послије Светоандрејске скупштине 1858. године.
Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници које је сматрао одговорним за његово вишегодишње изгнанство, али је и усвојен Закон о скупштини, чиме је у Србији утемељен парламентарни систем.
Кнез Милош Обремовић био је једна од најзначајнијих личности у историји Срба, али и контроверзан и немилосрдан.
Када се вожд Карађорђе у љето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем, који је о свему обавјештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору са Вујицом, Карађорђе се пребацио са својим писаром Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг, код Велике Плане, на имање Драгића Вујкића.
Али, Вујицу је кнез Милош изабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Пред саму зору, у освит 13. јула по старом, а 26. јула по новом календару 1817. године, Никола Новаковић је убио Карађорђа.
Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра 1860. по новом календару, у 80. години, у Двору у Топчидерском парку.
Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Архангела Михаила у Београду.
