Долазе дани када ће прорадити велика антисрпска медијска машинерија створена на лажном миту лажног хероја Срђана Алексића.

Ако данас питате било кога како је погинуо Срђан Алексић, 99 одсто људи ће рећи да су га убила 4 пијана, брадата, наоружана српска војника на најподмуклији начин, док је он покушавао да спаси живот свог суграђанина Алена Главовића, муслимана, кога су ти исти војници хтјели да убију.

Било је потребно више од 20 година да се прича о страдању Срђана Алексића пробије кроз херцеговачки камен и изађе из оквира његовог родног Требиња.

Без имало волунтаризма ћу рећи да је дјелом за то заслужан и један мој текст који сам прије пар година написао и прочитало га је преко 3 милиона људи.

Ипак, биће потребно још толико година да ова прича допре до мозга свих наших грађана.

У прољеће 1992. године под великим притиском Међународне заједнице Слободан Милошевић је био приморан да повуче српску војску у оквиру тек проглашене Савезне Републике Југославије (Република Србија и Црна Гора) из Херцеговине.

Одмах је услиједила велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља хрватског Збора народне гарде који се веома приближио и самом Требињу. У појединим српским селима дешавали су се такви злочини да из њих није побјегло ни пиле српско.

Недостатак бораца у српским редовима осјећао се на сваком кораку те су сви војно способни мушкарци мобилисани. Међу њима се налазио и 26-тогодишњи Срђан Алексић из Требиња. Алексића је командант Херцеговачког корпуса заједно са његовом јединицом послао на херцеговачко-требињско-дубровачки фронт, у село Церовац удаљено 16 километара од Требиња. Алексић је имао задатак да са својим друговима штити неколико километара фронта од хрватског Збора народне гарде.

Трећег јутра послије жестоких борби, војници су пронашли празно Срђаново шаторско крило, под окриљем ноћи Алексић је напустио положај тј. дезертирао.

Побјегао је за Требиње оставивши своје другове на цједилу да их свакодневно засипају гранатама и да чекају када ће Збор народне гарде кренути у пјешадијски напад и само заузимање Требиња. По доласку у град Срђан се јавља свом оцу Радету, војно способном човјеку и бившем кошаркашком тренеру који је цијели рат преседио у требињској општини обављајући „важне државничке послове“, човјеку који није видио дана фронта.

Раде Алексић преко својих веза не само да сина ослобађа одговорности од дезертирања, већ како би сину разбио монотонију у ратним данима, пружио му је прилику да нешто заради, на требињској пијаци сређује једну тезгу, гдје ће овај преко муке српског народа у тим тешким временима зарађивати на шверцованој роби која је стизала из Албаније.

Већ у јесен 1992. године посао му је толико добро кренуо да Срђан одлучује да на тезги запосли радника. У том тренутку наилази на проблем, није могао да нађе никога јер су сви његови вршњаци били на фронту. Тада проналази локалног беспосличара Алена Главовића, муслимана, који почиње да ради за њега на тезги док Срђан проводи време обилазећи локалне кафане и посао надгледајући из истих.

21. јануара 1993. године, тог прохладног суботњег јутра Укропина Драган, Реџо Саво, те браћа Миленко и Симо Ковач, доскорашњи Срђанови другови по униформи, враћали су се кући након неколико недјеља проведених на фронту, кући чак ни за Божић нису били. По доласку у Требиње отишли су у посјету другу у дио града Мокри Долови, одакле ће се запутити до Алексићеве тезге у Улици Мује Зупчевића.

Тамо су угледали тезгароша Главовића како ради за тезгом за коју су знали да припада Алексићу. У тренутку љутње и немоћи, војници прилазе тезги и одлучују да узму себи по једне хлаче фармерке, наравно бесплатно. Главовић у том тренутку бјежи са пијаце, а неколико минута касније до тезге стиже Алексић који је пио кафу у Старом граду и неко му је јавио да је дошло до инцидента.

Долази до вербалне свађе у коју се умијешао и један полицајац те обратио Алексићу са речима „Бјежи одавде претући ћете“, на шта је он одговорио „Хоће ку.ац ко их је.е.“… Након нагуравања Саво Реџо каже: „Док ја браним Требиње у прљавим хлачама 3 месеца ти пијеш кафе и шверцујеш“, затим га кундаком пушке удара у затиок, а Алексић завршава на земљи и више не устаје.

2011. године у винарији манастира Тврдош ову причу ми је испричао Миленко Ковач, један од учесника овог инцидента, иначе избјеглица из Дубровника.

Током мог каснијег истраживања ова верзија догађаја ми је потврђена и од стране требињског Удружења бораца Републике Српске.

Ова верзија догађаја стоји чак и у правоснажној пресуди Војног суда у Билећи број ИК 33/93, гдје стоји да четворица осуђених нису убице већ учесници у тучи која је резултирала смртним исходом.

Дакле, Срђан Алексић је настрадао бранећи своју тезгу и шверцовану робу, а не тамо неког Алена Главовића који у том тренутку није чак ни био ту, већ је побјегао са пијаце.

Миленко је додао да је спреман да се објеси под платанима у Требињу ако се докаже да је Алексић бранио Главовића под цијену живота, и рекао је да је након туче свако отишао својим путем мислећи да је само дошло до безвезног инцидента.

Ипак, на Савиндан 1993. је Срђан Алексић подлегао повредама. Четворицу војника је ухапсила војна полиција и пребацила у истражни затвор у Фочу гдје су чекали суђење.

Антисрпска медијска машинерија је једва чекала овај тренутак да лично удари ексере у Срђанов сандук. Медији су искористили овај догађај против ВРС као ниједан до тада. Лажну причу о српском војнику који је убијен бранећи друга муслимана први је пласирао Срђан Диздаревић из сарајевског Хелсиншког одбора за људска права а затим и сви остали медији из Сарајева подржани медијима са запада кренули су са сатанизацијом Срба у цјелини.

Редали су се наслови у новинама о српском херој Срђану Алексићу који пострада на улицама Требиња бранећи свог комшију муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника који су Алена Главовића повели на клање као јагње.

Сви домаћи и страни медији писали су текстове како је Алексић својом смрћу постао симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона. Цијели свијет је упирао прстом у Србе и говорио: – „Зашто нисте као Срђан?“

Касније је и већина српских медија је пала у руке странаца, а величање „јунаштва“ Срђана Алексића је подигнуто на још виши ниво.

Временом су њихов примјер почели да слиједе и инструменатализовани српски политичари под контролом запада, први Чедомир Јовановић. Затим су и остали почели да се утркују ко ће прије улицама, трговима и булеварима додијелити име Срђана Алексића, како би на сваком кораку било видљиво „дивљаштво“ Срба.

У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића а у Београду постоји улица са његовим именом. Булевар у Подгорици се зове по њему, али ни то није било довољно па су засадили и храст који носи његово име.

Као врхунац лудила, бивши предсједник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао (!?!) Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дјело личног херојства.

Чак им нису биле довољне ни све улице и булевари, ни храст који ће да живи 500 година, па су одлучили да сниме и филм који ће да траје вјечно.

Филм „Кругови“ чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Њемци, Французи и Американци говори о „хероју“ Срђану Алексићу.

У филму је Алексић приказан у униформи ВРС иако је њу већ одавно био раздужио. Четворица војника су приказана са великим брадама како би их упоредили са четницима. Приказани су како пију пиво и врше нужду на сред улице, како би Србе приказали као дивљи народ.

У питању је иста антисрпска бљувотина као што су и филмови „Грбавица“ и филм америчког костура Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“. Сви ови филмови одмах су добили велика признања, а неки су чак кандидовали и за Оскара као најбољи филмови ван енглеског говорног подручја.

Погађајте, разлог је врло једноставан, сви ови филмови говоре о геноцидним Србима.

Четворица војника су прољећа 1994. године из Фоче послана у Билећу на суђење. Осуђени су на по двије године и 6 мјесеци затвора. У затвор нису отишли одмах већ су у јеку ратних збивања поново отишли на фронт.

Саво Реџо ће касније на ратишту погинути а остала тројица ће остатак казне одлежати послије рата. Треба напоменути да је Срђанов отац Раде током суђења био крајње фер и коректан, Срђана није никад назвао херојем, те је демантовао гласине које круже Требињом да спрема крвну освету иако му је са Срђаном лоза угашена јер је годинама раније изгубио и првог сина који је погинуо у несрећи са моторним змајем изнад Требиња. У завршној ријечи рекао је да је то све био стицај несрећних околности и ратне психозе.

Током спремања ове приче успио сам да пронађем и ступим у контакт са Аленом Главовић који живи у Малмеу у Шведској. Одбио је да прича на ову тему, остајући при званичној верзији приче због које је из Сарајева и добио бјанко чек, кућу у Шведској и држављанство друге земље света.

Поред свих тргова и булевара широм бивше Југославије, Срђан ипак ни дан данас нема своју улицу нити споменик у родном Требињу, из разлога што Требињци знају како је Срђо настрадао.

У наредним данима можемо очекивати експанзију чланака о овом догађају, не треба им вјеровати, не морате вјеровати ни мени, једноставно вјерујте себи.

Сви они који пропутују кроз Требиње на путу до мора и одлуче да попију кафу под платанима, ову причу могу чути од конобара, гостију кафића и старе требињске раје. Ову причу зна цијело Требиње и цијела Херцеговина.

Прави херој Требиња је Александар Маслеша, најмлађи борац Требињске бригаде који је са 16 година приступио Бобанској чети славног војводе Недељка Неђе Видаковића. Рањен је у борби код Коњица и преминуо на ВМА у Београду са непуних 19 година.

Мени је жао што је већина људи преко штампаних и електронских медија, као и интернет гиганата Гугла и Фејсбука насјела на још један трик којим се свјесно уништава српски род, а породу други пишу историју.

Схватићемо некад ако преживимо и у потпуности не изгубимо идентитет…

Аутор: Деки РС