Од првог дана у Сарајеву, Кристијан Шмит показао је необичну склоност ка дипломатском мисионарству у име оних које не представља. Умјесто да се фокусира на оно због чега је дошао, а то је надзор над провођењем цивилних аспеката мира из Анекса 10 Дејтонског споразума, Шмит је открио своју нову страст – воли да глуми шефа дипломатије Босне и Херцеговине.

Авиони, конференције, форуми, укратко путешествије без циља и ефекта, постале су његово стварно радно мјесто, док му је кабинет у ОХР-у очито тек успутна станица.

Најсвјежији примјер видјели смо на Бледу, гдје је БиХ имала два министра вањских послова, оног именованог и званичног Елмедина Конаковића, и једног из сјене, у лику високог представника Кристијана Шмита.

Слика је била апсурдна. Миграције јесу проблем с којим се Босна и Херцеговина бори већ годинама, али је заиста апсурдно да је дипломатски представља њемачки мигрант, којег нико није ни изабрао, ни именовао, али ни овластио да у име Босне и Херцеговине иступа по свијету.

Питање је једноставно, ко је Шмиту дао мандат да путује свијетом и говори у име Босне и Херцеговине? Не пише у Дејтону. Не пише ни у овлаштењима ОХР-а. Парламент БиХ га није бирао. Предсједништво БиХ га није овластило. Једини документ који Шмит има у руци јесте Анекс 10, а он се бави надзором мира – а не вођењем вањске политике. Али Шмит се понаша као да му мандатна овлаштења расту сваким пређеним километром.

Још озбиљније питање је – ко то све плаћа? Није тајна да ОХР највећим дијелом финансира Европска унија, а уз њу и неколико држава чланица ПИЦ-а. Да ли су порески обвезници из ЕУ дали сагласност да се њихов новац троши на Шмитова путовања, дневнице и дипломатске наступе? Да ли су чланице ПИЦ-а рекле: „Изволите, трошите на глобалну турнеју високог представника“? Свима је јасно да нису. Дакле, Шмит користи средства за оно за шта никада нису била намијењена. Питање је само хоће ли неко задужен за надзор над потрошњом у ОХР-у коначно поставити то питање.

Јер, подсјећамо, Шмит је туђим парама плаћао и стране адвокате за туђи (читај хрватски) интерес. Суд га није позвао, али је Шмит одлучио да се самоиницијативно укључи у предмет Ковачевић вс. БиХ – у својству треће стране. За то је ангажовао британску адвокатску канцеларију и уредно платио њихове услуге из буџета ОХР-а. Без сагласности ПИЦ-а, без контроле, без одговорности.

Проблем је очигледан. Шмит је одавно престао бити високи представник у смислу Дејтонског споразума. Он се наметнуо као политички актер, као неизабрани премијер и самопроглашени министар вањских послова БиХ. Нико му то није дао за право, а најмање грађани БиХ. Али Шмит очито рачуна да му нико неће поставити неугодно питање: кога ви заправо представљате и с којим овлаштењем и ко плаћа та путовања?

Иронија је у томе што се све ради под паролом „јачања институција БиХ“. А заправо, док институције земље покушавају функционисати у хаотичном политичком систему, Шмит им својим паралелним наступима само одузима простор и легитимитет. Јер, каква је порука кад високи представник наступа као шеф дипломатије поред онога који је за то уставно задужен?

И да, гдје су тада западњачки амбасадори да поставе питање паралелизма, јер да било ко у овој држави на било којем пољу покуша нешто слично, скоро сам сигуран да би се суочио с прогоном због паралелизма!

Зато цијела прича о Шмитовим путовањима није безазлена. Она показује да је високи представник изашао далеко изван оквира свог мандата, да користи финансијска средства без одговорности и да води властиту, приватну верзију вањске политике. А то БиХ не треба.

Јер на крају, док Шмит скупља авионске карте и говори на форумима, мир и стабилност у Босни и Херцеговини су као ријетко када од Дејтона на удару. Кризе се смјењују, тензије су константне, а он би да буде Дино поред Дине!

Пише: Расим Белко