Глумица Народног позоришта Републике Српске Љиљана Чекић у интервјуу Срни истиче да је важан квалитетан текст и сматра флоскулом да публика више воли комедију.
То јој је био и један од главних мотива да ради монодраму "К`о камен - Веленка Брстинова и кћер јој Драгана", која говори о побијеним херцеговачким Србима 1941. и 1944. године, као и о страдањима сарајевских Срба током посљедњег рата.
Текст за монодраму написала је Драгана Мандрапа, професор српског језика и књижевности у Средњој школи "28. јуни" у Источном Новом Сарајеву, а овај позоришни комад представљен је публици у оквиру Међународног фестивала малих сцена и монодраме Републике Српске у Источном Сарајеву.
Ово је прича о животу Мандрапине породице, о женама двије генерације. Први дио је животна прича њене мајке Веленке, која је остала сироче у Другом свјетском рату, а други дио је Драганина животна прича и њено страдање у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Чекићева, која игра у овом позоришном комаду и потписује режију, каже да је пет- шест година тражила текст да ради монодраму и да ово није била прва понуда коју је добила, али да је одбијала текстове јер је сматрала да нису довољно квалитетни.
Она наводи да се онда појавио текст за ову монодраму у скраћеној верзији који је добила од Драгане, преко њихове заједничке пријатељице, те да је било потребно више од годину да одлучи да уради представу, мада је првобитна идеја била и да сними радио-драму.
- То је прича мајке и кћерке, обје су аутентичне и за мене је био изазов да ли ћу моћи то емотивно да издржим. На тексту сам радила од осам навече, па се исплачем и идем да спавам. Нисам радила прије подне, јер нисам могла емотивно то да поднесем. Радила сам три и по мјесеца и мислим да се то види - рекле су ми то и колеге. Када сам ушла у фазу да знам текст, када је било дефинисано како ће изгледати и која ће бити форма представе, онда сам потражила продуцента и то је било Српско културно и просвјетно друштво `Просвјета` из Бањалуке - говори Чекићева.
Она истиче да је имала додатну одговорност пред публиком у Источном Сарајеву јер је прича у вези са овим градом, али је тема универзална и у сваком граду се подједнако јасно чита и разумије.
- Било ми је задовољство играти пред препуном салом на 28. Међународном фестивалу малих сцена и монодраме у Источном Сарајеву - наводи Чекићева.
Премијера монодраме била је 14. октобра у Народном позоришту Републике Српске на сцени "Петар Кочић" у Бањалуци.
- Овај текст је изузетно добро написан и зато сам га узела, то је био главни мотив. Са друге стране, тема је била нешто што је нама свима блиско, везана је за Сарајево и то је други дио приче, а први је везан за Херцеговину. Моји су Крајишници, што значи да немам никакве конекције са овим просторима, али су идентичне приче. Веленка и мој покојни отац су људи са истим судбинама, нешто различитим, али на исти начин су пострадале породице. Тако да је ово, на неки начин, и дуг мојима који се налазе у масовној гробници - указује Чекићева.
Она напомиње да нема мржње у представи нити жеље за осветом, већ да је то аутентична прича жене која је прије 80 година изгубила породицу.
Говорећи о Фестивалу, Чекићева каже да је неколико пута гостовала са Народним позориштем Републике Српске, истичући да је програм занимљив, конкуренција јака, те да жели да и ове године најбољи побиједи.
Чекићева сматра да се недовољно улаже у културу, да има много талантованих у овој бранши, али да је, ипак, потребно да се сваки човјек самостално избори за оно у шта вјерује.
Она не спори да је више ангажована у позоришту, а мање у домаћим серијама или филмовима, а на питање зашто је то тако, каже да би то требало питати продуценте који позивају глумце.
Чекићева наводи да је критика добра ствар, али и да је потребно радити са љубављу.
- Постоје неки доминантни токови у култури у којима ми себе представљамо у најлошијем свјетлу, што се мени не свиђа. Људи које праве такве представе, серије и филмове, не знам зашто то раде, не знам зашто блате свој народ. Критика је потребна, али на другачији начин, с љубављу, као када критикујете своје дијете - указује Чекићева.
Приредила: Весна Аврамовић
