Немања Мајдов, најбољи џудиста свијета и вицешампион Европе, говорио је о емотивним детаљима из свог живота и каријере.
Говорио је и о дјетињству, успонима и падовима, вјери, цијени успјеха…
Пресудни моменат у животу свјетског шампиона у џудоу, који је прије само пар дана освојио сребро на Европском првенству у Прагу, догодио се у љето 2010. године, када је породица Мајдов одлучивала који син ће имати предност у даљој професионалној каријери у џудоу.
Немања и Стефан су били изванредни на татамију, обојица врхунски таленти, већ их је пратила репутација будућих шампиона, али недостатак финансијских средстава у кући довео је до тога да је морало да се “пресијече”.
Није било породици нимало једноставно због тога, али се показало да им је судбина додијелила праве карте. У шпилу гдје се од првог дана знало шта је чија улога.
-Мој успјех је један породични пројекат. Ја сам само човјек који изађе на терен и одигра са већ добијеним картама. Мој отац је тренер, мајка је ту увијек била стуб куће, која нас је увијек окупљала заједно, мене, мог оца и брата. Правила баланс између свега, баланс између спорта и живота. Мајка је имала ту баш велику, велику улогу. Нас тројица знамо да нам је она најбитнија на том цијелом путу. Мој старији брат Стефан је на почетку чак био бољи од мене, али у том пробијању, због финансија смо морали да бирамо између мене и њега. Да је умјесто мене изабран мој брат, можда би био још већи шампион од мене. Међутим, процјена је била да је боље да имам двије године више за напредак, а, нажалост, нисмо имали финансија за обојицу - прича Мајдов.
Немања је рођен 10. августа 1996. године у Источном Сарајеву, а прије три љета постао је свјетски шампион у џудоу, први Србин коме је то пошло за руком.
Годину касније је дошао до сребра на Европском првенству и тиме наставио традицију освајања медаља са највећих такмичења. Још као јуниор постао је двоструки првак Старог континента (2014. и 2016.).
Фото: Немања Мишчевић
Мајдов је проглашен за најбољег младог спортисту Србије по избору олимпијског комитета
-То ми је био стварно велики вјетар у леђа поред толико младих, талентованих људи. Велика част и привилегија. И 2017. сам добио посебну награду Олимпијског комитета. Од 2013. године брат и ја смо прешли у Црвену Звезду – од тада су финансије и планови ријешени и то је био један од кључних момената у каријери, да би се могло ићи према свјетском врху. Велику захвалност дугујем цијелом тиму на челу са Иваном Тодоровом. У 2018. и 2019. сам био најбољи спортиста Београда, Републике Српске и спортског друштва Црвена звезда. Те године је и мој отац добио награду за најбољег тренера, а ја за најбољег спортисту од Звезде.
Све је почело сасвим случајно 2003. Барем за оне који вјерују у случајности.
-Када сам имао шест, седам година отишао сам на први тренинг. Двојица тренера су основали клуб и питали су мене и мог брата да ли желимо да тренирамо џудо. Пола потеза сам већ знао, због тога што је тата нас као мале учио да знамо ударити, да знамо да оборимо противника, али није нам говорио који је то спорт. Тата је био полицајац, инспектор, па смо се ми тако као мали “ложили” на полицију. Самим тим, на тренингу када је тренер објашњавао одређене потезе, ми смо то већ знали. Тако сам схватио да сам ја џудо упознао много раније, када сам можда имао три, четири године.
Мало по мало, кренула је љубав према спорту, мада у прве двије године Немања није био толико успјешан.
-Био сам талентован, био сам страшно добар, али сам увијек био нека средња категорија. Било је пуно дјеце, велика конкуренција. Нисам успио да дођем до медаље прве двије године, а поједини тренери су говорили да је брат најлошији. Тад нас је тата довео кући и питао нас да ли желите да будете шампиони или не. Ако желите, ако хоћете да посветите читав живот томе, реците ми, ако желите да тренирате ради себе и то је то, у реду, говорио нам је. Дао нам је пет минута да одлучимо, али то је значило да га слушамо до краја живота што се тиче за спорта. Нема предомишљања, ни “вађења” на пубертет, ни цура, ни рођендана, било шта да се деси обећао си и то је то. Рекао нам је да размислимо пет минута, а ми смо не размишљајући, у року од 15 секунди, рекли – да, хоћемо. Тако смо мој старији брат и ја заједно почели озбиљно да се бавимо џудом, а мој тата Љубиша је постао наш тренер читав живот.
Пут ка побједама, поред породичног договора и дисциплине, Немањи је утро и његов шампионски карактер.
-Ја сам од малена желио да будем најбољи. Чак и кад сам на почетку губио, увек сам вече прије говорио да ћу сутра ја да их сломим, онда се деси да изгубим. Сљедећи викенд поново исто, и опет кажем увече мами и тати сутра ћу их све побиједити. Био сам увијек оптимистичан. Циљ ми је био од малена да будем најбољи на свијету. Када ће то да дође, за двије, три, пет, петнаест или двадесет година, није ми било битно. Али сам знао да ћу, ако бог да, да постанем најбољи. Никад нисам волио да губим, било шта да радим. “Човјече не љути се” сам знао да играм, све док не побиједим. Једноставно сам желио да у свим сферама будем шампион. Што се тиче мог школовања, у основној и у средњој школи био сам ученик генерације, па сам завршио факултет као најбољи студент. Уписао сам магистарске студије, завршавам такође са просјеком 10.0. Мислим да у животу можете да будете најбољи у било чему што радите, све само у зависности колико се потрудите и посветите том циљу, и колико сте стварно спремни да се одричете неких ствари да бисте постигли свој циљ.
Режим исхране светског првака у џудоу није спартански строг, како би неко могао да помисли.
- Само је потребно да си довољно свјестан да знаш шта треба да једеш, а шта не. Гледам да после тренинга унесем довољно протеина, довољно угљених хидрата прије тренинга, али се не обазирем на то да не смијем да поједем палачинку, пицу, или да попијем кока колу или пиво. Не треба претјеривати, али нам чаша кока коле неће смањити перформансе. Углавном је храна мамина кухиња, од малена је тако. Увијек су ми на свим прегледима били перфектни налази.Четири сам пута оперисао кољено, а сада имам тек 24 године. Кољено се састоји од четири лигамента, мени је предњи укрштени пуцао два пута, задњи укрштени три пута, медијално колатерални три пута и латерални једном. Што је немогућа варијанта, било који спортски доктор ће питати како ја уопште ходам и како се бавим спортом, а посебно рвем са људима. Повреде су нажалост почеле рано и имао сам недоумице, шта, како, али ни у једном тренутку нисам помислио на одустајање. Чак ни први пут када сам се повриједио 2015. године, када ми је девет од десет доктора рекло да сам завршио каријеру. Обишли смо читаву стару Југославију. Јер људима пукне лигамент и заврше каријеру. Мени је у тој првој повреди пукло три лигамента од четири. Тако да је моја нога била преполовљена, није стајала на лигаментима уопште- додао је Мајдов.
Тражећи рјешење наишао је на доктора Александра Јаковљевића који је и данас у његовом тиму.
-Доктор ми је рекао да јесте тешко, али скрпићемо. Тим ријечима. Како не знам, али ћемо да скрпимо, објаснио је. То ми је значило јер је он био једини оптимистични доктор, и неко ко је истински желио да ми помогне. Његова величина је то што није ни секунде рекао да све зна најбоље, већ је послао мој налаз на десет адреса, свим његовим пријатељима и у Америку и у Русију и у Њемачку. Рекао је да колико год да је добар доктор, он није компетентан да таквом спортисти одређује судбину. Саслушао је мишљења свих десет доктора и око чега се већина сложи, тако ћемо да радимо. Тако је стварно и било. Кренуо сам да се опорављам. Тај опоравак је трајао годину дана. Вратио сам се наравно, али никад нисам помислио да одустанем. Моја породица и ја смо се посветили једном циљу и које год да смо препреке прошли то нас је само ојачало, и то нас је очеличило да се попнемо на кров свијета. Мислим да је то драж свега, јер смо кренули ни из чега, фактички из нуле, можда и из минуса да тако кажем. Ишли смо корак напријед , два корака напријед, један уназад, али смо истрајали до краја.
Поред чврстине карактера, посвећеност је још једна Немањина одлика која га је увек гурала ка спортским висинама.
-Увијек сам био сам јако посвећен, како на почетку, тако и данас. Чак сам четири или пет Нових година славио сам у сали, тренирајући са својим оцем. Нисам желио уопште да славим, не зато што нисам тај тип, већ сам знао да ће то да направи разлику у мом процесу у исходу меча. Разлика је у психичком аспекту, јер буквално свјетски врх одређују само психологије бораца. Сваки дан имамо озбиљне тренинге, али тај дан знам да 99 одсто људи слави, док ја и тај дан тренирам са жељом да направим ту разлику у глави. Кад станем насупрот противника, знаћу да сам тај дан одрадио тренинг, а он није. Буквално ће мој психолошки аспект бити мало изнад његовог, и то ће да пресуди у мечу. То сам радио све док нисам постао првак свијета и исплатило се на крају – казао је Мајдов.
Због пандемије корона вируса морале су да се одложе олимпијске игре, што је пореметило све спортисте, укљујучујући и Мајдова који има највеће амбиције у Токију.
-Прошле године сам одлучио да дам пун гас за Олимпијаду и био сам у страшно доброј форми. Од девет свјетских турнира, на осам сам радио финал блокове, што је у свим категоријама незапамћено. Био сам на врхунцу форме кад су саопштили да се Игре одлажу. Гледам то са позитивније стране и не размишљам да су уопште Игре требале да буду ове године, већ стварам визију да је то и требало да буде 2021. Гледам позитивно и мислим да ћу тада бити на 100 посто себе – нагласио је Мајдов
Биће то прве Игре на којима ће Мајдов да носи кимоно са српском заставом и олимпијским круговима.
Фото: Немања Мишчевић
-На великим Олимпијским играма још нисам наступао ниједном. У 2016. години сам био јуниор, тек 2017. сам био сениор и одмах сам постао првак света у тој категорији. Постао сам један од најмлађих првака свијета икада у џудоу, са 21 годином. Прве Олимпијске игре ће ми, самим тим, бити у Токију, а наступао сам на олимпијским играма за младе. Тада сам освојио сребрну медаљу.
Поносни члан Олимпијске породице у Србији је Војвођанска банка, која је претходних дана снимала занимљив спот са нашим џудистом.
-Одлично ми је било на снимању рекламе, свидјела ми се улога. Све ми је то јако занимљиво, ко зна можда се једног дана опробам и у улози глумца. Мислим да шампиони у свом послу, у сфери финансија, иду са шампионима у спорту. Нашли су се прави људи са правим људима и то може само да резултира неком златном медаљом, неком титулом. У данашње вријеме има доста банака, сви нуде нешто своје, али прво што помислим код Војвођанске банке је то што је везана за спорт и олимпизам, што подржава Олимпијски комитет и спортисте који желе да успију и да представе своју земљу. Одлично је то што постоји неко да погура те људе, и да им пружи руку када им треба.
Током снимања за Војвођанску банку Немања је радио са једним од наших најбољих глумаца, Милошем Биковићем, који је је на сету био креативни директор.
Фото: Немања Мишчевић
-Милош је јако професионалан. Постали смо у кратком периоду баш добри пријатељи, јер смо препознали један у другом неке здраве вриједности живота. Мислим да ће оно што ће он да направи превазићи успјехе свих осталих. Драго ми је што га познајем, а највише поштујем то што је добар човек.
