Бивши шампион у каратеу, освајач медаља на европским и свјетским такмичењима, а сада фитнес тренер, Гојко Басурић, професор математике из Српца, два пута је пјешке прешао пут до Острога.

Први пут је прије двије године ходочастио заједно са суграђанином Младеном Мачинковићем, а љетос је самостално препјешачио приближно 500 километара од Српца до Острога.

Када пријатељима и знатижељницима објашњава своја спортска интересовања, која укључују и авантуристичке спортове и ходочашћа, Басурић каже да је он професор са вишком адреналина.

– Послије првог ходочашћа на Острог прије двије године јавила ми се жеља за новим. Тада сам путовао у друштву пријатеља Младена Мачинковића, који је овај пут одустао од путовања из здравствених разлога. То ме није поколебало да кренем, мада је требало више храбрости него први пут – казао је Гојко Басурић за Српскаинфо.

Одлазак на тако далеко путовање пјешке, без друштва, самостално, није нимало угодно, признаје Басурић објашњавајући околности свог одласка на Острог.

– Непредвидиво је шта све може да се деси путем, а уколико нема никога у друштву то је веома комплексно. За то је неопходна ментална и физичка снага. Ипак, нисам оклијевао, мада су моји родитељи били очајни, страховали су како ће све то проћи. Они се нису противили моме ходочашћу и жељи да се поклоним моштима Светог Василија на Острогу, али их је бринуло моје самостално пјешачење – наглашава овај млади Српчанин околности двонедјељног путовања и ток припрема.

– Не бих рекао да су то биле посебне припреме, јер сам константно у доброј физичкој кондицији, бавим се спортом, вјежбам, здраво се храним и здраво живим, немам порока… Путовао сам 14 дана, раније одредивши дионице, од 30 до 50 километара дневно – објашњава Басурић за Српскаинфо.

Коначио је у хотелима, хостелима, у приватним кућама, под шатором, свуда и свакако.

– Успутно, уживао сам у природи и самоћи, сам у свом свијету. Путовао сам дионицом Србац, Прњавор, Станари, Добој, Жепче, Зеница, Какањ, Илијаш, Трново, Миљевина, Шћепан поље, Плужине, Никшић, Острог. То је укупно 470 километара. Најтеже је било кренути, али касније је сваким даном бивало све боље, лакше. Наравно, опасности на цестама без пјешачких стаза, кроз тунеле, на великим успонима, на врелини или киши, увијек постоје, али о томе нисам размишљао – каже наш саговорник који је током путовања константно био на вези са родитељима.

На лакшим дионицама путовао је босоног, јер му је то пријало. Подерао је, каже, неколико пари патика, али су табани и прсти, иако са мањим ранама, све добро поднијели.

– Свако јутро, прије поласка на нову дионицу, стизале су поруке од родитеља, али и мојих пријатеља, ученика, поруке подршке, охрабрења… Настојао сам да запазим све љепоте, посебност мјеста којима сам пролазио, да упознам људе и крајеве, јер је то могуће само пјешке. Нисам био оптерећен временом, нити терминима, него сам хтио да ми сваки дан буде испуњен – описује Гојко Басурић специфичности пјешачења дугог стотине километара, одлучан да се у скорашње вријеме упусти у нове изазове.

Препричава долазак у манастир Светог Василија на Острогу, гдје је боравио два дана и двије ноћи.

– У манастиру су ми обезбиједили смјештај, мада су велике гужве. Монаси су ме почастили ручком, што је за мене велика почаст. Интересовали су се да ли ходочастим из посебног разлога, евентуално због неког проблема или болести, да ли сам своју мисију некоме посветио. Казао сам исто што и вама, да сам заправо искористио годишњи одмор да се помолим часним моштима, српском светитељу и светињи. То је разлог мог путовања, одговорио сам – испричао нам је Гојко Басурић, младић којег у његовом мјесту готово сви познају и уважавају.

На крају, сапутник са првог путовања Младен Мачинковић дошао је по њега аутомобилом, заједно су се помолили у Острогу и вратили у Србац са много лијепих утисака и снажних емоција.