Драгана Милићевић, главна сестра HIV одјела Клинике за инфективне болести Клининичког центра Универзитета у Сарајеву испричала је своју причу о борби са КОВИД-19. 

Ово је њена прича:

- Ја сам главна сестра HIV Одјела Клинике за инфективне болести КЦУС-а, али стицајем околности пандемије, радим и с Ковид пацијентима. Радила сам директно на анестезији с најтежим пацијентима док су били на инфективној клиници. Уназад петнаестак дана прешли су у Респираторни центар, а ми смо остали Инфективна клиника и ја сам и даље у интензивној њези.

Тешко је ријечима описати мој радни дан. Пацијенти с којима ја радим релативно су покретни и, мимо тешкоће своје клиничке слике коју пратимо, имају и своје друге потребе. Да их нахраните, да их пресвучете, да им помогнете да оду до тоалета, да бринете о њиховој хигијени, да им укључите мобител, да им распремите кесу коју им је послала породица, помажете им да се пресвуку... То је буквално 12 сати континуираног рада. Ето, остаје онолико колико се скинемо и одемо до тоалета, напијемо се воде и нешто поједемо, а испада да је то украдено вријеме колико је посла.

Сестре и визуално посматрају стање пацијента, значи, не само да измјерите сатурацију већ и да видите како тај пацијент дише, треба ли да зовете доктора, једноставно, морате стално да гледате пацијента. Дише ли плућно, дише ли стомаком, нећете држати пацијента који је боље на 15 литара кисика него ћете постепено смањивати. Нама је у циљу да што прије пацијента опоравимо и пошаљемо га на кућно лијечење. Амбијент кућни пуно је мање стреснији за пацијенте него болнички амбијент.

Дакле, за нас нема паузе, осим оне украдене за физиолошке потребе које и ми морамо да обавимо. Радила сам с тешким пацијентима и мимо овога, али овдје је велика смртност у питању. Умре једна особа, а док дође "Покоп" по то тијело, већ су умрле друге двије особе. Не можете то описати. Неки нам кажу да смо се навикли на то. Никад се на такво нешто не може навићи!

У овом соју све је више млађих људи. Имала сам случај дјевојчице с посебним потребама, а обољела од Ковид-а. Ушла је код нас и видјело се да су мале шансе, али се ви до задњег даха борите да је пробате спасити. Нажалост, нисмо успјели. Тешко је то проживљавати. Држимо се, боримо се свим силама, али није лако.

Јако је дуг период без имало предаха, без одмора. И онда изађете из болнице и видите људе како се не придржавају мјера. Неспојиво ми је то с амбијентом у којем радим. Не могу то двоје да саставим, како неко може ноншалантно да се понаша, а овдје људи умиру.

А љута сам на коментаре који апсолутно немају основа. Не можете ми рећи да се не боримо, не можете ми рећи да се не бринемо, не можете ми рећи да не постоји Ковид. Психофизичко стање медицинских радника је на измаку снага. Све који не вјерују да постоји Ковид позвала бих да виде наш један радни дан. Не требају ништа да раде, само да гледају, па ћемо онда да коментаришемо.